Bombe od saveznika

„Od Engleza oni se nadahu slobodi, ne znajući da ta nada pravo u smrt vodi”. Ovaj, pomalo skriveni natpis sa beogradskog Novog groblja podseća na jedan, danas gotovo zaboravljeni događaj – savezničko bombardovanje Beograda koje se dogodilo pre tačno 64 godine, na pravoslavni Vaskrs 16. i 17. aprila 1944.

Podsetimo, tog 16. aprila osvanuo je lep, prolećni dan. Bila je nedelja, prvi dan pravoslavnog Vaskrsa, pa su ulice i hramovi bili puni ljudi. A onda se, na nebu iznad grada pojavio veliki broj aviona B17 i B24 poznatijih kao „leteće tvrđave”. Oni su i ranije preletali Srbiju na svom putu prema Rumuniji gde su bombardovali naftne platforme, tako da na njih u početku niko nije obraćao veliku pažnju.

Ali, ovoga puta meta „letećih tvrđava” bio je Beograd na koji su, ubrzo počeli da padaju tepisi bombi. One su pogodile sve delove grada, pa su tog i narednog dana stradala čitava stambena naselja (uključujući i Pašino brdo, radničko predgrađe u kojem nije bilo vojnih ciljeva), kao i porodilište u Krunskoj, Bolnica za unutrašnje bolesti, dečji domovi u Zvečanskoj i Mletačkoj ulici, škole, crkve, pa i logor Staro sajmište, gde je smrt našlo 60 logoraša. Smatra se da je u bombardovanjima 16. i 17. aprila poginulo oko 1.500 Beograđana, tako da je, po posledicama ono bilo pogubno kao i nacističko iz 1941. godine.

Beograd je ponovo bio meta „saveznika” 18. maja, kao i 6. i 8. septembra, a njihovi avioni razarali su i druga mesta. Posebno teško stradao je Leskovac, a bombardovani su i Niš, Smederevo, Kraljevo, kao i gradovi u Crnoj Gori, pre svih Podgorica i Nikšić.

Zašto su saveznici bombardovali gradove u Srbiji? Oko tog pitanja istoričari ni danas ne mogu sasvim da se usaglase. Svako bombardovanje, kažu stručnjaci, ima svoj ekonomski, vojni i politički cilj. Vojni cilj u ovom slučaju mogao je biti uništavanje pojedinih fabrika koje su radile za Nemce i presecanje komunikacija pred očekivano povlačenje nemačkih trupa iz Grčke. Politički cilj bio je, po mišljenju većine istoričara, pokazivanje premoći u vazduhu, ali i davanje podrške jednoj od strana u ratu u Jugoslaviji (u ovom slučaju partizanima). S tim u vezi neki istoričari smatraju da su mete i ciljevi birani uz saglasnost Vrhovnog štaba, pa i Tita lično, dok drugi kažu da za to nema dokaza.

Naravno, bilo bi neozbiljno tvrditi da su 1944. bombardovani samo srpski gradovi. Stradala su (doduše u manjoj meri) i druga mesta sa prostora bivše Jugoslavije, poput Zadra, kao i gradovi u Francuskoj, Rumuniji... Ali, to ne umanjuje značaj i tragiku ovih događaja, koje su pratila velika razaranja, mali gubici okupatora, kao i određena simbolika, poput cinične parole „Srećan Uskrs” koja je, tvrde neki od svedoka, nađena na jednoj neeksplodiranoj bombi.

Mogu li se iz ovih događaja izvući i neke pouke primenljive u naše vreme? Ma koliko to izgledalo neobično, zbog promenjenih istorijskih okolnosti stiče se utisak da donekle ipak mogu. Jedna od glavnih pouka mogla bi biti da nema večnih saveznika, da „veliki igrači” na svetskoj sceni uglavnom vode računa samo o svojim interesima i da se, u sklopu njih, pozicija, a time i sudbina malih naroda lako može preokrenuti.

S tim u vezi nameće se i pitanje (koje je danas, takođe, veoma aktuelno) da li je u teškim situacijama pametnije postupati onako kako najjači kažu (što neki naši susedi, izgleda odavno primenjuju) ili je bolje ostati veran svojim idealima i principima bez obzira na žrtve. Na to je pitanje mnogo teže odgovoriti, a tragične žrtve, poput onih iz savezničkog bombardovanja daju argumente i „pragmatičarima” i „idealistima” za njihove tvrdnje. Ono što, međutim, možemo je da tim žrtvama, danas bar zapalimo sveću.

Novinar