Otišao je mlađi nego ikad

Od Hamleta, Ivana, Troila, Žaka… Nebojše Glogovca oprostila se njegova porodica, kolege kako iz matičnog JDP-a, ali i celog regiona, publika. Već u ranim satima poklonici glume Nebojše Glogovca okupljali su se u JDP-u gde je održan komemorativni skup povodom njegove smrti: dugački red ispred knjige žalosti, muk u holu gde je postavljen video-bim kako bi oni koji ne uspeju da uđu u salu mogli da prate komemoraciju. Od dragog Glogija došli su da se oproste i njegove najstarije kolege, Branka Veselinović (99) i Vlasta Velisavljević (91).

– Nema potrebe iznositi biografske podatke, pobrojavati njegove pozorišne i filmske uloge i pocrtavati značaj koji je Nebojša Glogovac imao za JDP, srpsko glumište, za našu kulturu, značaj koji je imao za čitavo naše podneblje. U ovih nekoliko dana brojni saradnici, prijatelji, poznavaoci njegovog rada, ispisali su ili su izrekli reči o njegovom talentu, dobroti, jedinstvenosti – rekla je Tamara Vučković, direktorka JDP-a i dodala:

– U JDP pristiglo je bezbroj telegrama, pisama od kolega i prijatelja širom zemlje i regiona, Hrvatske, Makedonije, Slovenije, Bosne i Hercegovine… Bez obzira na sve što smo čuli, osećamo veliki nedostatak reči. Bio je to upravo taj deo njegovog bića koji je uvek bio nedokučiv i nedodirljiv. Samo retkima dozvoljavao je pristup tom biću. Osećajući poslednjih dana ogromnu prazninu i tugu, kao da pogledima koje upućujemo jedni drugima tražimo odgovor na pitanje kako je ovo moguće, kako je moguće da si nas napustio takvom brzinom, kako je moguće da te više nećemo gledati, kako nastaviti bez tebe u JDP-u. Dragi Glogi, mnogo je zajedno provedenog vremena proba, predstava, razgovora, gostovanja... mnogo toga za pamćenje. Bila je velika radost i privilegija biti tvoj prijatelj.

Reditelj Dejan Mijač prisetio se da je Glogovca upoznao kada je bio dečačić sa velikim očekivanjima i nestrpljenjem koje se videlo u svakom njegovom gestu: – Njegovom rastu nije bilo kraja. Iz dana u dan je bio nov, neponovljiv, čudan, snažan i svima drag. Otišao je mlad, mlađi nego ikad.

Srdan Golubović, u čijem filmu „Klopka” je Glogovac igrao, podvukao je da je uvek bio zadivljen i opčinjen njegovom glumom.

– Njegov talenat je bio satkan od istine, a ta njegova glumačka istina od intuitivnosti, mudrosti, instinkta i razumevanja suštine. Ta istina je bila u lakoći, lepoti onoga što je izgovarao u predstavama i filmovima, ali i u čvrstini, hercegovačkoj stamenosti i suštinskoj ljudskosti kada je ćutao. Njegova istina je bila njegova duboka glumačka tajna, satkana od hrabrosti, ludosti, destrukcije i nežnosti, tajna iza koje se krio veliki čovek, hrabar i ranjiv u isto vreme, veliki čovek koji je hrabro nosio svoju autentičnost i ponos – naglasio je Golubović.

Najemotivniji trenutak je bio izlazak na scenu njegovih kolega sa klase Nataše Ninković, Vojina Ćetkovića, Sergeja Trifunovića, Danijele Ugrenović, Danijele Pavlović, Borisa Pingovića, Nele Mihailović i Karoline Cimeše.

– Od prvog trenutka na našoj klasi nije se postavljalo pitanje da li si ti onaj pravi i predodređeni. Bilo je samo pitanje koliko daleko i visoko ćeš da putuješ. Svedoci smo da si svojim talentom, brzinom, oštrinom, karakterom, istinom koju si nosio u sebi, dodirnuo sama nebesa, da si svojim prisustvom svaki prostor činio ozbiljnijim, dubljim, luđim, privilegovanim – naglasila je Nataša Ninković. Glumac Vojislav Voja Brajović pročitao je pesmu Mike Antića „Da li sam svuda gde su mi tragovi...”. Goran Šušljik interpretirao je scenu iz predstave „Hadersfild”, a reditelj Aleksandar Popovski prisetio se rada na predstavi „Hamlet”.

„Umreti. Spavati. Možda sanjati? Da, tu je čvor…” odzvanjale su salom JDP-a reči poslednje scene iz „Hamleta” koje je tako nadahnuto mnogo puta izgovarao Glogovac. Kompletan ansambl JDP-a izašao je na scenu i uz pesmu „Pamtim samo sretne dane” Gabi Novak dugim aplauzom zajedno sa publikom oprostio se od velikog glumca.

Posle komemoracije glumac je sahranjen u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Sahrani su prisustvovali članovi njegove porodice, kolege, prijatelji, nekoliko hiljada poštovalaca njegove umetnosti. Ispraćaju Nebojše Glogovca prisustvovali su ministri Ivica Dačić i Vladan Vukosavljević, Svetozar Cvetković, Tihomir Stanić, Dragan Bjelogrlić, Dragan Džajić, Dejan Bodiroga... Od slavnog glumca pred Crkvom Svetog Nikole oprostio se mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, a potom i otac Mihajlo, izaslanik patrijarha Irineja.

Nismo stigli ni da ti mahnemo 

Kako neko ko je tako stidljiv može da bude glumac, zapitao se reditelj Slobodan Unkovski u svom pismu posvećenom Nebojši Glogovcu koje je pročitao glumac Marko Janketić, a pitanje je postavio kada se glumac pojavio na prvoj probi predstave „Bure baruta”.

– Kako neko ko je doneo onu stranu reke sa sobom, koji vuče Pančevački most iza sebe, zamišljen pod njegovom težinom, može da odigra lako i jednostavno? Kako ovaj dečko, mladić, sa loknama u kosi, koji je ostavio za sobom crkvu u dvorištu i oca sveštenika može da igra u ovoj krvavoj i oporoj drami bez milosti i sa psovanjem? Kasnije sam video da to nije stid, nego zamišljenost nad poslom, da je njegov pristup igri kao pristup ispovesti, da je njegova posvećenost autentična i iskrena, da je njegov naizgled ironični smešak ispod lica u stvari radost jer vidi i zna svoj mogući rezultat pre svih nas. To je bila njegova faza sporog podizanja do visine zadatka, kompletno praćenje sopstvenog ritma i intenziteta – primetio je Unkovski i naglasio:

– Voleo sam taj njegov trenutak bezglasnog smeha, tu unutarnju radost i lepotu koja samo što nije eksplodirala ispod njegove zategnute ozbiljnosti, to prepoznavanje nečeg neizrecivo zajedničkog, to kupanje i valjanje u eksploziji stvaralaštva. Taj neizgovoreni prekrasni unutarnji monolog kompleksnog haosa i naizgled nesigurnosti. Taj njegov tajni unutarnji sadržaj koji je tako moćno podržavao glumu, a ostao do dana današnjeg nedohvatljiv.

Taj svet  detinjstva, taj most kao neka carina duha, ta zanetost i zamišljenost koja se menjala do neprepoznatljivosti, ali je ostala stalno prisutna. Vukući na leđima taj veliki čelični most, nevidljiv za ostale, Glogi, to je bilo najviše od tepanja što je bilo dozvoljeno, ostavljao je u Beogradu, i svuda gde je igrao, i u svemu što je igrao, jedan ogroman i duboki trag i mi se nismo pitali kako jedan relativno krhki pojedinac može da podigne te velike nemerljive težine igre i kako može da bude tako uzbudljivo, do histerije, u samoj igri, u životu koji se događa nekom drugom na nekom drugom mestu.

Reka teče prebrzo, nismo stigli ni da ti  mahnemo, naš dragi Nebojša.

Ante Tomić o Glogovcu

Nebojša Glogovac bio je đavolski duhovit. Onako kako to samo najbolji znaju, kao nemarno i nehotično, napisao je Ante Tomić, hrvatski književnik i novinar, u Jutarnjem listu povodom smrti srpskog glumca. Tomić se seća kako su se upoznali pre desrt godinam jedne letnje večeri u Motovunu.

„Na hotelskoj terasi, čitavo veče smo se smejali njegovim šalama, a ja se više nisam mogao setiti zašto taj sjajni tip nije igrao u„Karauli“.  Pamtio sam kako smo pokušali, ali ne i šta je tada bilo krivo. Što god, morali smo se negde ponovo sresti, neizbežno”, piše Tomić i dodaje:

„I onda, negde početkom 2015, čini mi se, Rajko Grlić ga je probno snimio za ulogu Vjeke Kralja u „Ustavu Republike Hrvatske”. Kad mi je pokazao snimak, ja sam se, duše mi moje, prepao. Kad susedu Srbinu kaže da su Srbi korov, Kralj je u Glogovčevoj interpretaciji spokojan, blag, gotovo nežan. Istina, sve je to stajalo u scenariju, ali niko ga nije tako dobro pročitao, tako autentično prikazao kako se zlo katkad može činiti dobronamerno i bezazleno, kako je mržnja u našem svetu samorazumljiva, svakidašnja, banalna. Tek sam gledajući Glogovca zapravo shvatio kakvo smo čudovište napravili i lagano se naježio od njega”.

Tomić piše da je Glogovac igrao Kralja „prirodno, istinito i živo, s haljinom, najlonkama i perikom, sa svim njegovim dostojanstvom i tragedijom. Napravio ga je pred nama na čitaćim probama tako uverljivo da smo ostajali bez reči. On je bio taj homoseksualac i transvestit, zagrebački buržuj, snob, šovinist, neugodan, odvratan, ali opet nekakav nesretni, ranjeni čovek što tako čezne za ljubavlju da će rasplakati osetljivije gledateljke”.

Tomić se takođe priseća kako je pre pre dvadesetak dana došao  glas da je Glogovac bolestan.

„No na telefonu je delovao začuđujuće raspoloženo. Ma, jest, rak, objasnio je, ali blaži oblik. Ništa strašno. To se danas leči, za mesec i po, dva najkasnije. Isto je rekao i Rajku i mi smo se obojica umirili, uvereni da će biti dobro, i tek smo kasnije od drugih saznali kako je stvar zapravo potpuno drugačija, konačna i strašna. Biće valjda da njemu nesretniku nisu rekli kako je blizu kraj, ali nagađamo i da nam je možda legendarni srpski glumac Nebojša Glogovac naprosto odglumio kako je sve okej. Bila je to njegova zadnja velika uloga, da mu se prijatelji ne brinu,” napisao je Ante Tomić. K.R.