Utorak, 26.10.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU

Kad Bosanac drži časove holandskog

Nikome ne trebaju ovakvi kao ja, znaš kako kod nas prolaze učitelji. Dece sve manje, a učitelja sa partijskim knjižicama sve više. Tako je bilo onda a tako je i danas. Na kraju dospeo iza tezge – prvo čarape i veš, pa onda voće i povrće.
Фото Пиксабеј

„Bujrum, Markane, bujrum – govorio bi subotom ujutru Senad, sipajući kafu u fildžane dok ja otvaram vrata njegove improvizovane učionice.

Stariji je od mene 14 godina. Čudna je ta razlika u godinama, ma koliko da se prema meni postavi drugarski, nisam mogao da ga doživljavam kao drugara. Sa druge strane, kad uputi neki savet, za mene to nema težinu kao kad to kaže neko iz generacije mojih roditelja. Ne mogu da mu persiram, a opet, nezgodno mi je da mu ne persiram.

Moj nastavnik Senad, (zovimo ga tako u ovih par redaka), držao mi je individualne časove holandskog jezika. Sat i po glagola i imenica, sa pauzom za kafu u sredini. Vremenom je postalo obrnuto, sat i po kafenisanja, sa pauzom za malo učenja.

„Neozbiljan si ti, neozbiljan. Nećeš da se trudiš, a mogao bi brzo preći na viši nivo. Pa ne bi ti otpala glava da bar jednom napišeš zadaću. Jesi tako radio i dok si išao u školu?”

Naravno da nisam, zna on to. Ali koji je smisao učenja još jednog jezika, kada uglavnom ne mogu da razumem ni one koji od rođenja govore istim jezikom kao ja? Ko će tu koga razumeti, čak i uz besprekoran izgovor iz grla kotrljajućeg R i čudno mekog G, deformisane varijante našeg H?

(Piksabej)

„Ne valja ti logika, Marko, mani se tog razmišljanja dok je još vrijeme”, govorio je Senad

Otkud to da Bosanac drži časove holandskog usred Holandije? Pošto mu posao podrazumeva intenzivan kontakt sa lokalcima, morao je položiti ispit za najviši nivo poznavanja jezika. I tako je krenulo.

Senad poče svoju životnu priču:

„Znaš, nije to bila laka odluka, doći ovamo. Dolje majka ostaje sama,  a samo mene ima. Babo je rahmetli odavno. A tamo je teško opstati, znaš i sam. Ne trebaju nikome ovakvi kao ja. Znaš kako kod nas prolaze učitelji i ostali koji paze na djecu. Učionicu nisam vidio otkad sam završio fakultet. Djece sve manje, a učitelja sa partijskim knjižicama sve više.

Tako je danas, a tako je bilo i onda. Radio sam par godina neke usputne poslove, handrili me svi redom. Na kraju dospio iza tezge – prvo čarape i veš, pa onda voće i povrće. Jedan dan došla majka na tržnicu, stala i gleda me dok trpam mladi luk nekoj babi u kesu.

(EPA EFE - E.E.)

Kaže lakše bi joj bilo da vidi svog jedinca bar malo zadovoljnog i preko ekrana, nego da ga svaki dan uživo gleda kako se muči sa kupusom i zelenom salatom. I da skratim priču, tako ti ja završim ovdje. Krene moj novi život.

Od 9 ujutru do 5 popodne još i nekako, ali između 5 i 9 nikako, o suboti i nedelji da ne govorim. Može čovjek sebe da ubijedi da zidovi imaju uši, da ga čuju i razumiju, kad već nema ko drugi. Ali nemaju jezik, ne govore. Učini mi se tako jedne večeri da se zid nasmijao dok sam mu prepričavao neku situaciju sa posla.

Vidim ja da je šejtan odnio šalu, poludjeh od samoće. Šta da radim? Od kolega nema vajde, svaki zatvoren u sebe, a i ne mogu dogovarati odlazak na kavu dva mjeseca unaprijed. Ženu da nađem, teško. Jesi vidio ti ikad u gradu njihovu ženu zagrljenu sa strancem? Naravno da nisi.

Obrnutih slučajeva ima. I tako ti ja krenem u džamiju. Znaš li ti da je ova ovdje Fatihova džamija, kod stadiona PSV-a, najstarija džamija osmanskog stila u ovom dijelu Evrope? Dolje kod nas, ne znam jesam li ušao u džamiju ukupno triput. O postu i klanjanju da ne govorim.

(EPA EFE -K.K.)

Ali ovdje, sve se to polako promijenilo. Malo po malo, postanem ja tamo redovan. Upoznam ljude i prestanem pričati sa zidovima. Viđao si sigurno po gradu starijeg muslimanskog svijeta. E vidiš, puno njih ne priča holandski. Znaš kako to ide, prva generacija emigranata, uglavnom nekvalifikovani radnici.

Druže se cijeli život samo jedni sa drugima i nikad dobro ne nauče jezik. Dođe penzija, nema se šta raditi. Djeca im zauzeta, stalno na poslu. Unuci pristigli za školu, bilo bi zgodno da im mogu nekad otići na roditeljski umjesto mame i tate. Nekad možda i pomoći sa zadaćom, bar u nižim razredima. Ne bi bilo loše da se zna prozboriti još poneka riječ.

I tako bi neki od njih da pod stare dane uče jezik, onako usput. Ko bi to dolje kod nas mogao zamisliti? Kad rekoh ljudima u džamiji da sam učitelj, predlože mi da probam podučavati te penzionere. I tako ti krene ova moja priča. Konačno neka korist od studija i silnog učenja didaktike i metodike. Majka kad je čula, obradovala se kao malo dijete.

Sad vikendom radim sa par starijih Turaka i par mlađih Jugovića, poput tebe. Sa njima bude komično – oni pričaju turski, a ja engleski, holandski i naš, pa se često služimo pantomimom.”

Bilo mi je interesantno kako je Senad, govoreći o jeziku kojim se nas dvojica sporazumevamo, koristio pridev NAŠ, iskusno izbegavajući da mu doda neki drugi, nacionalni predznak.

Neko vreme nakon što je krenula korona, moji časovi se promeniše. Nastavnik postade drugačiji, strožiji. Sve se manje kafenisalo i ćaskalo, a sve se više radilo. Više je bilo i domaćih zadataka.

Spomenu mi jednom da mu je majka bolesna. To je znači...

„Znaš, ja nikad nisam razumio bolesti. Recimo, kad je neko zaražen parazitom, virusom ili bakterijom, ili ako ima rak. Te maligne ćelije, ili mikroorganizmi koji napadnu nekoga, zašto se šire dok ne ubiju tijelo u kome  žive? To nema nikakve logike. Ako umre organizam u kom borave, umrijeće i oni sami. Ne razumijem...

Fatihova džamija u Ajndhovenu (M.M.)

A u stvari, možda i  razumijem. Zar i mi ljudi ne radimo isto? A mi kao imamo i neki razum i pamet.”

Nije hteo da priča o tome. Kada bih ga upitao za majku, samo bi kratko odgovorio da će biti bolje, i brzo menjao temu. Sve dok ga jednom ne upitah, ubacujući knjige u ranac.

„Mama je umrla. Bila je dženaza prije neki dan. Eto, ode... Šta ti je život, ni čašu vode joj nisam pružio. Znaš li ti koliko Bosna postade daleka otkad ova pošast nastade? Nema aviona, granice zatvorene. Nisam je mogao ni ispratiti.

A možda i bolje, jer ne da ova kuga ni da se čeljade ljudski zakopa, pričao mi daidža. A ona, nije mogla ni kod doktora da ode. Vanredni uslovi zbog korone, a njen slučaj, kažu, nije hitan. Prije će biti da nije bio dovoljno bitan. Šta ćeš, život mora ići dalje...”

Kako to izreče, oči mu se zamutiše, glava klonu, a sa vrha nosa na otvorenu stranu rokovnika kapnu suza koja je razmazala mastilo i u trenutku potopila sve u krugu od stotinjak metara.

 

Marko Merdžan, Holandija

 

 

Pišite nam 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili.
Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika 

 

Komentari25
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Александар
Лепо, лепо. Молим Вас да наставите.
Petar
Snazan, lirski nijansiran tekst koji moze pisati samo neko sa nasih prostora. I sve deluje autenticno, tuzno i prelepo. Pre nekog vremena putujemo Bosnom, stadosmo na kafi cini mi se kod Olova, zatvorena terasa nad krecnjackim ponorom. Unutra par srednjih godina, ona lepotica, oci plave a pretuzne, on joj nesto uzurbano objasnjava. Negde im ne stima. Pitam saputnike kako cemo naruciti kafu? Tursku, ne ide, nismo u Srbiji; ne mozes ni srpsku kao sto je Grcima grcka. Kazu: u pravu si, zovi domacu.
Snezana
Odlican text!!!
Petar
U tekstu ima i puno talenta, i fine lirske tananosti koju radja samo nase podneblje. Ocekujemo jos ovakvih vasih tekstova u Politici. Bravo!
Bosanka
Autor je na divan nacin docarao bosanski duh, a svaka cast redakciji "Politike" sto je ovaj tekst objavila!

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.