Četvrtak, 26.05.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU

Krvave tuče za dva dolara u Harlemu

Jedan Bugarin, bratko Veso ponudio mi je pomoć. Na njegov nagovor jedno veče smo odšetali do Harlema, gde su se svakog vikenda u napuštenom zatvoru održavale tuče golim šakama za pare. „Ti si Ljubo pogolem, uplašiće se čim te vide. Biće dolara za obojicu, pola meni, pola tebi”.
(ЕПА ЕФЕ - Џ.С.)

Pored „moje voćke” u  Kolumbas parku ponekad nabasam na zemljaka Ljubu Ljudinu. Obradujemo se jedan drugom k'o rod rođenom. Posle svih godina u ovom gradu tačno znam gde mogu sresti zemljake poput Ljube. Svaki od njih ima svoj svoj koridor patroliranja, rejon operisanja, klupu u parku, stepenište ispred neke od mnogobrojnih njujorških crkava, parče kartona na podu pored donjih stepenica Pen stanice, namontiranu „sobicu” na potpornom stubu nekog mosta, vešto zabarakadirani kutak u žbunju Central parka il' „nešto” na poslednjoj metro stanici Jamajka u Kvinsu...

Petak, samo što je prošla ponoć. Naslonjen na divlju voćku u Kolumbas parku Ljuba mi priča svoju životnu muku po ko zna koji put. Retko ga prekidam, slušam k'o da je prvi jer znam da riječ danima nije prozborio. Niti ima kome, niti želi.

Sav se nekako trese i krije pogled. Na njegovom mršavom dugom licu svaki dan u tuđini je zapisan i ugraviran. Ispod levog oka trag nekog nemilog događaja. U donjoj vilici mu fali nekoliko zuba. Po velikom nosu se vidi da je naše gore list.

(EPA EFE - Dž.L.)

Na jedno oko stalno žmirka, dok ga trlja prljavim dlanom u nadi da će progledati. Iz drugog izbija neka dobrota k'o iz nevinog djeteta. Odijelo na njemu visi, neoprano mesecima. Al' nama ne smeta.

„Nadimak su mi dali čim sam se rodio", krenu Ljuba.

Ne pijemo ništa. Imamo jednu „vest point” cigaru. Čuvamo je za kasnije, da podelimo.

„Kad su me videli golemog rekli su vidi ljudine. I tako ostadoh Ljubo Ljudina do današnjeg dana. U mom selu bio sam viši za glavu od najvišeg do sebe, Ilije Roljana. Plašili su me se mnogi bez razloga.

(Piksabej)

Nikad nikog nisam udario prvi. A kad god je seoski fudbalski tim iš'o na gostovanje u šokačko selo pored rijeke Save da se tuče dolazili su kući po mene, vodili sa njive i usred žetve.

Poslednji sam ulazio a prvi izlazio iz auta", priča Ljudina bez predaha. I postavlja i odgovara na pitanja.

„I nije mi sve u životu išlo kak' treba. Nikako nisam mog'o naći sebi curu. Najviše u selu su mi jedva do ramena dopirale. Sve do jednog sudbonosnog popodneva. Već su bila počela ratna puškaranja u kraju. Komšije su se klonili jedni drugih. Jedino preostalo mesto gde smo se sretali i trgovali sitnom stokom, bila je pijaca.

Tamo sam spazio curu okruglog lica u širokoj crnoj šokačkoj suknji. Najlepšu koju sam ikad' vidio. I znao sam odma', da je za mene stvorena".

„Kako bolan, pa nije bila naša", prekinuh ga na trenutak?

„Bila je ljepša od svih naših".

„I šta si joj rek'o"?

„Bićeš moja il Božija"!

„A ona, šta ti je odgovorila"?

„Mani me se čovječe, ja se nikad' udavat' neću".

„Neću ni ja dva put' ženit'. S tobom i nikad više.

Protiv naše ljubavi su bili svi. Zbog proklete vjere. A i rat se bio nadvio k'o crni oblak. Sledećeg petka sam je ponovo vidio na istom mjestu. Pre toga sam se raspit'o za njeno ime, kuću, familiju...

Kad nikog nije bilo blizu šapnuo sam joj: `Anice večeras kad se ugase svjetla budi spremna. Dva put' ću pokucat' na tvoj prozor`. I tako je bilo. Krišom sam je ukr'o od njenih i doveo kući.

(EPA EFE - S.G.)

Sutradan sam post'o narodni neprijatelj za komšije. Mi ratujemo protiv ustaša a nas Ljuba ženi Šokicu, govorili su neki. Anicu sam volio više i od sebe. Njeni okrugli i rumeni obrazi su mi bili miliji od svega. Al' đavo ne spava, ne da mira.

Posle nekoliko mjeseci mojoj Anici je iznenada pozlilo. Osam kilometara sam je nosio na rukama do najbliže bolnice. Operacija na slijepom crijevu je bezbolno prošla. Ispred vrata čekao sam je sve vrijeme. Sutradan sam ispek'o prase i odnio doktoru. Nisam joj dao da ustane iz kreveta sedam dana, previj'o joj ranu, pek'o palačinke...

Ispunjavao sve želje, do poslednje. A da sam mog'o i zvijezdu s neba bi' joj skin'o. I kad se moja Anica skoro oporavila, stala na noge, iznenada je dobila temperaturu. Na putu do bolnice je izdahnula. Doktori su pronašli zaboravljeno parče vate u njenoj rani.

Sa dvije bombe sam otišao do bolnice, riješen da ih pobijem sve. Nekoliko policajaca me je savladalo. Poslije toga mi se nije više živjelo. Želio sam da pobjegnem bilo gdje, što dalje to bolje.

Preko UNPROFOR-a članovi mješovitih brakova su dobijali vize za Ameriku lakše od drugih. Sa Aničinom slikom u džepu i nešto ušteđevine krenuo sam u bijeli svijet. I evo me ovde".

„Kako si se snaš'o u bijelom svijetu?

„Nikako. Muka golema, ne pitaj. Bez igdje ikoga, znanja jezika dan dug k'o godina. Jedino društvo mi je pravila Aničina slika. Od male socijalne pomoći jedva sam kraj s krajem sastavlj'o. Dan, dva radim na crno pa deset petn'est zgubidarim. Došlo mi da se čekićem udaram po tintari nebi l' nešto skont'o.

Jedan Bugarin, bratko Veso, mi je ponudio pomoć. Na njegov nagovor jedno veče smo odšetali do Harlema. U napuštenom zatvoru negdje oko sto dvadeset prve ulice, odma' posle velikog parka s lijeve strane, svakog vikenda održavale su se tuče golim šakama za pare.

Kaže mi bratko, ti si Ljubo pogolem, uplašiće se čim te vide. Biće dolara za obojicu, pola meni, pola tebi. Ajd' reko sebi, to ti je Ljubo jedina šansa da se oporaviš. Za ništa drugo i nisi. Svako malo duž puta smo zastajali da bi mi bratko pokaz'o kako da nokautiram protivnika. Kaže, zameniš nogom pa rukom zakucaš...

(Piksabej)

Vesa mi je bio trener, prevodilac, blagajnik, birao protivnike, svađ'o se sa sudijama, čuvao stvari. Sve.

„Kol'ko ih je bilo"?

„Puno, k'o pljeve. I navijača i tučaroša. Osim crnaca iz Harlema bilo je i Meksikanaca, Kineza, jedan Afrikanac koga smo bratko i ja zvali Kunta Kinte. U sredini velike prostorije, bez prozora i vrata, visila je sijalica. Nije bilo stolica za sedenje. Između četiri kante za smeće bio je ring.

Na prljavom linoleuma videli su se tragovi krvi. Svi su se gurali da budu što blize, a ponekad i nogu poturali da pomognu svom. Sa debelim lancima oko vrata, neki tipovi su pravili red i stalno se nešto domunđavali.

Pred početak svake tuče organizovali su klađenje, k'o na borbi pijetlova u mom selu. Iako sam bio najveći, niko nije stavlj'o dolare na mene. Jedino Veso. Pobjedniku je pripadalo dva dolara. Nije puno, al' se moglo kupiti dve konzerve hrane,  jest' dva dana".

„I jesi l' nekog pobijedio, nokautir'o po bratkovom receptu?

„Samo jednog. I to mučenik se okliznuo pa mi nije bilo teško da ga dokusurim. Bratko Veso trci okolo i viče glavata, glavata...

Ništa ga nisam razumio, samo sam gled'o kako da sačuvam živu glavu. Nijedan udarac me nije promašio. A i sudije su malo pomagale, puštale jednog na kvarno da udari prvi. Posle ti nije bilo spasa. Kad mi se lijevo oko zatvorilo prest'o sam da idem".

„A bratko Bugarin"?

„Naljutio se na mene jer je svu ušteđevinu izgubio na klađenju, i nešto bez traga".

Prič'o bi Ljuba Ljudina još dugo da mu se zdravo oko nije napunilo suzom.

„Kad' ćemo u zavičaj", prekidoh ga da promijenim temu?

„Neću kući. Tamo me ne čeka niko. Nema moje Anice".

„Aneee!", prolomio se vapaj Kolumbas parkom u gluvo doba dana, daleko od zavičaja.

 

Marko Smiljić, Njujork

(New York, my dear enemy).

 

 

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika 
 
 

 

Komentari28
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Katja Katja
Citka prica, puna emocija. Mesto radnje je moglo biti bilo koje i u Srbiji. Mozda je poenta da se svuda na svetu moze biti nesretan i tuzan.
sasa
sta ste navalili na pisca.prica je prica i nije losa.kome se ne svidja ne mora da je cita .analiticari,kriticari,istoricari i ostali -ari. napisite bolju ako umete.ili odnesite ovom ljubi 10 dolara i cutite...
Srdjan Loncar
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ je naslov stranice ovog cenjenog lista. Odrastao sam u NYC, dakle mogu da vam kazem da NYC nema nikakve veze sa US kao sto ova izmisljena "prica" nema veze sa NYC. NYC je centar Sveta surova dzungla. Tu su svi odnekud dosli. Imas armiju bogatih-vrhunskih u US u svom poslu i armiju siromasnih koji su tu da grade/dogradjuju peru ciste odrzavaju grad..Izmedju njih je armija od 60000 policajaca. Ima 50000 restorana. Ducic: "Stvari imaju onakav oblik kakav im daje nasa dusa"
бањалучанин
Америка, земља кловнова....
banjapametni
Amerika je ogromna zemlja i ima mesta za sve. I za uspesne a i za one bez srece, nesnadjene poput Ljube...
Александр Колмаков
Уништили сте ово дивно место с овим црним причама...
InGenije
Nema crnih i belih prica. Ima dobrih i iskrenih. A ovo je jedna od njih.
Srdjan Loncar
"Побједнику је припадало два долара. Није пуно, ал' се могло купити две конзерве хране, јест' два дана". Zamislite da te neko dovede u Harlem i ponudi ti da se boris u ringu za $2 (2 konzerve)!! Ako citate polako i zadrzite se na svakoj recenici uvericete se da je svako slovo - izmisljeno pretpostavljam u BG ili BL. Previsok, ozenio "sokicu" koja umre posle par meseci zbog lekarske gluposti ode u NY i zivi na soc pomoci! Wow! Pa treba mu 20 god da dobije papire, pa tek tad da zivi od socijale.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.