Dosta mi je više tvoje Rusije

Zoran bio je inženjer kome su se divili i pretpostavljeni i kolege i investitori. Cenili su njegovu kompetentnost ali i ljudske vrednosti. Generalni direktor je više puta naglasio da je to najkompetentniji inženjer sa kojim je ikada radio.

Arhitektonski fakultet završio je u roku, sa visokom prosečnom ocenom. Karijeru inženjera počeo u „Trudbeniku”, radio sa iskusnim kolegama na velikim projektima u bivšoj Jugoslaviji i u inostranstvu.

Dobro je govorio i ruski, a služio se i engleskim jezikom. Gradilištima je rukovodio besprekorno. Bio je kulturan čovek i uvek se prema podređenima odnosio sa puno takta. Čak su neki smatrali da je previše mek i da mu je to velika mana.

U našoj firmi u Jekaterinburgu radila je i njegova supruga Svetlana. Ona je bila Ruskinja, a u našu firmu došli su zajedno iz Beograda. Zoran je bio petnaestak godina stariji, a imali su sedmogodišnjeg sina.

Posle godinu dana Svetlana je odlučila da se sa sinom vrati u Beograd. Kako nam je Zoran objasnio, plan je bio da u Rusiji ostanu dok Sergej ne krene u školu, ali Svetlana je odlučila da krene u Srbiju nekoliko meseci ranije.

Jednog dana mu je rekla: „Dosta mi je tvoje Rusije, idem kući!”

Zoranu nije u prvi mah bilo jasno, ona je Ruskinja a njemu govori o njegovoj Rusiji.

Ispostavilo se da su u Beogradu živeli desetak godina pre nego što su krenuli na Ural. Ona je navikla na Srbiju, a Beograd je smatrala svojim gradom. Tri meseca posle toga i Zoran je otišao kući.

Uoči odlaska ispričao mi je da je pre braka sa Svetlanom imao porodicu, ženu i dva sina. Ali nije imao ljubav koja mu se dogodila kad je upoznao  Svetlanu.  Sreli su se Omsku sredinom devedesetih godina.

U početku je pokušavao da sačuva porodicu, mislio je da će ljubav proći, da će vreme učiniti svoje. Vraćao se u Srbiju, pa iz Srbije u Omsk. Kad je firma okončala radove u Omsku i on je morao nazad.

Tada je shvatio da bez Svetlane ne može, i oboje su stigli u Srbiju 1998. godine. Zoran se razveo od supruge kojoj je ostavio veliku troetažnu kuću.

Njegovu odluku mnogi su smatrali pogrešnom. Majka nije mogla da prihvati da njen sin napušta svoju decu, a mnogi rođaci i prijatelji takođe su mu okrenuli leđa.

Tada su usledila i iskušenja.

Posle pola godine od Svetlaninog dolaska usledilo je bombardovanje Beograda. Predstavnici ruske ambasade pozvali su je na razgovor i savetovali joj da se vrati u Rusiju. Ona je to odbila i ostala je uz muža. Tvrdila je da je ljubav bila presudna i sa ponosom je naglašavala svoju odanost mužu.

Bombardovanje su preživeli bez posledica ali se pojavio novi problem. Svetlana je nekoliko puta ostajala u drugom stanju, ali se na žalost, sve  završavalo spontanim pobačajem.

Njena rešenost da ide do kraja i stalne terapije doveli su do hormonskih poremećaja koji su se odrazili i na njen izgled. Ipak, Svetlana je uspela da rodi dete. Bili su podstanari i hteli su da kupe stan.

Podigli su stambeni kredit i kupili stan u izgradnji. Da bi se uhvatili u koštac sa visokom ratom kredita i sve većim troškovima života morali su na rad u inostranstvo. U našoj firmi su radili dok nisu zaradili novac kojim će otplatiti kredit.

Kad sam se vratio u Srbiju nisam ih često viđao, ali kad god bi se videli, sa zadovoljstvom bi se ispričali. Činilo mi se da imaju harmoničan brak sa puno ljubavi.

Pre godinu dana pozvao sam Zorana i on mi je rekao da će uskoro u penziju ali će nastaviti da radi.

Svetlana je radila, iako se žalila na malu platu, a Sergej je išao u školu. Sve je išlo nekim normalnim tokom.

Sredinom decembra dobio sam tužnu vest.

Odmah sam pozvao Zorana i on mi je objasnio da su svi bili zaraženi  koronavirusom. Prvo Sergej, pa onda njih dvoje. Istog dana su pali u postelju. Imali su teži oblik bolesti. Nedelju dana su bili u polusvesnom stanju.

Sergej se brzo oporavio i uz pomoć lekara brinuo se o njima. Zoran je preživeo, ali je i posle oporavka imao problem sa trombozom.

Na žalost, Svetlana je preminula.

Goran Antonić

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika