Umetnost obmane

Sintagmu „umetnost obmane” nekadašnji najpoznatiji haker Kevin Mitnik iskoristio je za naslov svoje knjige, u kojoj objašnjava načine izvođenja suptilnih elektronskih prevara. Ova sintagma veoma je podesna i za imenovanje jedne od suptilnih prevara u svetu generalizovanih medijskih komunikacija, a to je eliminisanje autentičnog konteksta iz medijske poruke. Ne postoji knjiga, tekst, govor... koji na taj način ne mogu biti pogrešno predstavljeni ili, možda je bolje reći, uklopljeni u sasvim nov kontekst. Umetnost obmane u tom pogledu nije toliko u imputiranju nepostojećih citata koliko u dekontekstualizaciji (uklanjanju postojećeg konteksta), odnosno rekontekstualizaciji (stvaranju novog konteksta). To se može postići čak i jednostavnim menjanjem intonacije rečenice, čime se od istovetnog skupa slovnih znakova dobija potpuno drugačija poruka. Umetnost obmane jeste u tome što njenog kreatora niko ne može optužiti za laž i prevaru – on je samo citirao ono što je negde rečeno ili zapisano...

Kao primer studije slučaja možemo navesti brošuru „Šta građanka i građanin treba da znaju o Srpskoj pravoslavnoj crkvi”, koja se već neko vreme „distribuira” u elektronskom (Internet) i štampanom medijskom prostoru. Brošuru je priredila Koalicija za sekularnu državu. Autori knjige imaju negativan stav o civilizacijskoj ulozi SPC na ovim prostorima, smatrajući da je ona retrogradna institucija čije delovanje predstavlja veliku opasnost po srpsko društvo s obzirom na autoritet i podršku koju uživa u različitim društvenim strukturama. Za potvrdu takvog stava navodi se nekoliko desetina vankotekstualno poređanih citata arhijereja, sveštenika, teologa (čak i političara) složenih po tematskom ključu: odnos Crkve prema ženi, ratnim zločinima, državi, modernizmu... 

U dekonstrukciji ovog projekta može se krenuti već od naslova. Iz njegove postmodernističke forme (pola teksta ćirilica pola latinica, bez posebnog reda i smisla) vidi se potreba za sugestivnošću. Sa druge strane, iz suštine poruke iz naslova zaključuje se da pored stvari koje „svaka građanka i građanin”treba da znaju o Crkvi definitivno postoji i nešto što onine treba da znaju o njoj. Tačnije, postoji nešto što ne treba da znaju u skladu sa ciljevima autora brošure. Već prvi deo brošure u kome se dominantno citiraju rečenice iz tekstova patrijarha Pavla o položaju žene u Crkvi jeste odličan primer za navedeno. Citati su izabrani tako da neupućen čitalac stekne utisak da je žena niže biće, obespravljena jedinka potpuno podređena mužu, drugorazredni subjekat koje ima sekundarnu ulogu u hrišćanstvu. To je prekomponovana „istina” koju građanke i građani treba da znaju. Sa druge strane, oni nipošto ne treba da znaju da patrijarh Pavle u tekstovima koje autori brošure tako „dosledno” citiraju i te kako afirmiše suštinsku ravnopravnost polova uz njihovu funkcionalnu različitost, uzajamno dopunjavanje muškarca i žene kroz život u Hristu i da direktno osuđuje negativne stavove prema ženama, ukazujući na činjenicu da Crkva najveće poštovanje posle Boga ukazuje upravo jednoj ženi – Bogorodici. A pošto to ne treba da znaju, onda se citati koji bi potvrdili takav stav u ovoj kompilaciji i ne navode. Akademska lojalnost na nivou, nema šta.

Ista matrica važi kada je slučaj o ostalim temama iz ove brošure – dosledno sprovođenje koncepta redukcionizma zarad stvaranja novog kontekstualnog okvira.

Nije potrebno u pojedinostima pobijati sve delove ovog propagandnog pamfleta – dovoljno je uočiti osnovnu ideološku i metodološku matricu. Treba reći, međutim, da očigledna nedobronamernost autora navedene brošure ni u kom slučaju ne znači da se crkvenom životu danas nema šta prigovoriti, naprotiv, prostora za napredak je dosta. No ono što razlikuje dobronamerne kritičare od ovakvih i sličnih „kritičara” Crkve jeste upravo cilj – prvima je cilj razvoj crkvenog života kroz stimulativnu kritiku, a potonjima ideološka borba protiv hrišćanstva kao takvog.

upravnik Centra za proučavanje i upotrebu savremenih tehnologija Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke