Branislav Nušić

Branislav Nušić, diplomata, komediograf, pripovedač i publicista, neumorni javni radnik, sjajan besednik i istinski rodoljub, bio je više od trideset godina stalni saradnik „Politike”. U stvari, bio je više od običnog saradnika, on je jedan od utemeljivača „Politike”. U redakciji se pojavio nekoliko meseci po pokretanju novina, a bio je i urednik i novinar.

Za više od tri decenije u našem listu objavio je stotine priča, pripovedaka, beležaka i drugih književnih i novinarskih tekstova.

Nemirnog duha, plodan i aktivan, prihvatao se mnogih poslova i u svaki unosio veliki deo sebe, svoju originalnost, neiscrpno bogatstvo invencije, svoj vedri pogled i satiru bez mnogo zlobe i pakosti.

Branislav Nušić je prvi predsednik (obnovljenog) Novinarskog udruženja. Sav u dnevnom životu, sa predispozicijama čoveka koji želi da aktivno učestvuje u svemu što se oko njega stvara, bio je katkad, čak i u svojim književnim radovima, više novinar, i to novinar u pravom i najboljem smislu te reči.

Jednom prilikom Grigorije Božović, pisac i novinar „Politike”, primetio je da je Nušić prišao redakciji „na samom početku njenog uzleta, da pomogne taj uzlet, da učestvuje u jednoj neodložnoj mobi koju je naredio narodni duh“.

                                         Branislav Nušić

Vladislav Ribnikar, osnivač i vlasnik „Politike”, zamislio je da Jefta Ugričić vodi književnu rubriku, a kada je u redakciju došao Nušić da on vodi pozorišnu rubriku. Međutim, Ribnikar, koji je stalno isticao da u novinama želi što više života, da sadržaji budu zanimljivi, predlaže Nušiću da on, ipak, stvori „svoju“ rubriku, a da tematika bude nekakav siže iz života u tadašnjoj prestonici Srbije.

Tako se rodila čuvena rubrika „Iz beogradskog života“ koju je uređivao i za koju je pisao Branislav Nušić. Ispod tih tekstova nije se potpisivao svojim imenom nego pseudonimom. U kafani kod „Dva pobratima“ jedne večeri, do duboko u noć, smišljao je kako će ubuduće da se potpisuje i odlučio da uzme ime jevrejskog mudraca Ben-Akibe.

Osim tekstova u ovoj rubrici, pisao je u „Politici” i feljtone, a prvi se zvao „Sve je već to jednom bilo“. U novinarstvu tog doba, u velikim svetskim listovima, naročito popularni su bili feljtoni, ona tanana novinarska rubrika koja je najsrećnije mešala književnost i novinarstvo, a sa zadatkom i da zabavi i da pouči, ali i da ošine. U tim redovima, u feljtonima autori su se dovijali da „reknu i doreknu“ ono što se nije moglo u uvodnicima ili drugim člancima.

Nušićevi feljtoni bili su duhoviti, bez pretenzija da budu duboki do dosade, puni satire bez žaoke koja će za srce da ujeda, veseli da izazovu smeh, srdačan i zdrav smeh. Ubrzo su ovi feljtoni postali jako čitani, toliko da su bili prepričavani po beogradskoj čaršiji, tako da je ime Ben-Akibe postalo opšte poznato.

Nušić je bio čovek velike energije, a osim pisanja i uređivanja bio je, rečeno današnjim rečnikom, i veoma društveno angažovan. U vreme aneksione krize 1908. godine, kada je Jovan Dučić sačinio čuveni tekst „Otadžbina je u opasnosti“, koji je objavljen na prvoj strani „Politike”, u Beogradu su izbile demonstracije.

Hroničari su zabeležili da je Nušić tog dana održao čak 27 govora.

Branislav Nušić je ceo vek proveo pišući. Pisao je i kad je bio diplomata, i upravni činovnik, i upravitelj teatra, pisao je seleći se iz jednog grada u drugi. Bio je pisar u Bitolju u Maćedoniji, sekretar u Ministarstvu prosvete, upravnik pozorišta u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju, Sarajevu… živeo je u Francuskoj i Italiji.

Bio je državni službenik neobičnog kova: čak četiri puta su ga vlasti prevremeno slale u penziju.

Pored brojnih dela koje je za više od 50 godina napisao, Nušić je i tvorac pozorišne publike koja je, kroz njegovu duhovitu reč, naučila da voli pozorište. Pozorište i „Politika” bile su njegove preokupacije celog života.

Do poslednjih svojih dana nije prestajao biti prijatelj i saradnik „Politike”. Svojim povremenim duhovitim pričama i napisima drugih vrsta razveseljavao je i zasmejavao njene čitaoce. Osim toga, ličnim primerom je sokolio i podsećao urednike i novinare „Politike” na istinu da jedan veliki dnevnik ne može bez duha i bez duhovitih tekstova, koji su katkad bili i najžešća kritika društvenih pojava u Srbiji.

Nikola Trklja

1. Tomina druga mladost – (6. 1. 1928)
2. Jedna nebeska sednica – (18. 11. 1934)
3. Prodavac grobnica – (30. 4. 1932)