Slobodan Jovanović

Slobodan Jovanović, predsednik Srpske kraljevske akademije, rektor Beogradskog univerziteta, dekan Pravnog fakulteta u Beogradu, predsednik Kraljevske vlade u Londonu, svoju višegodišnju saradnju sa „Politikom” započeo je još u vreme balkanskih ratova.

Jovanović je u oba balkanska rata, tokom 1912. i 1913. godine bio šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. Informacije o stanju na bojištima preko komandi vojnih jedinica, a potom često i Jovanovića svakodnevno su stizale u redakciju lista „Politika”.

Posle Velikog rata Slobodan Jovanović je postao jedan od saradnika „Politike” objavljujući na njenim stranicama članke o istorijskim i pravnim temama.

„Politika” je to znala da ceni i u broju od 4. decembra 1939. godine preko čitave devete i na dva stupca desete strane objavila je pet članaka posvećenih svom najuglednijem i vernom saradniku Slobodanu Jovanoviću, pod zajedničkim naslovom „Sedamdeset godina života g. Slobodana Jovanovića”.

                                   Slobodan Jovanović

Istoričar Vladimir Ćorović za Jovanovića piše da je čovek široke kulture, fina i oštra duha koji je potanko obradio srpsku istoriju od ustavobranitelja do pogibije kralja Aleksandra Obrenovića.

„U njegovima istorijskim spisima ima više dramskog elementa nego u mnogim delima naše pozornice. Treba samo pročitati, primera radi, scenu kad kralj Milan, posle srpsko-bugarskog rata, hoće da abdicira, ili kad dolazi u zatvor Peri Todoroviću.“

Isidora Sekulić piše da je Slobodan Jovanović književnik velikih literarnih sposobnosti, velikih nacionalnih zasluga, ali i književnik mirne glave, što je možda najveći dar od Boga i vrhunac velike kulture.

„G. Jovanović prevrće po starim hartijama i sluša priče stare i nove, ne da bi zapisao i prepisao, nego da bi doživeo, ne kao naučnik nego kao umetnik. Sve što g. Jovanović napiše dolazi od uma i od umetnosti, zakoračuje u nauku i u književnost. Moja lična formula za ovoga velikog našeg pisca glasi: mirna glava.“

U jednom tekstu objavljenom 1936. godine u „Politici” Slobodan Jovanović objašnjava kako je i kada knez Miloš izgubio poverenju u srpskom narodu: „Do Miletine bune Milošu je polazilo za rukom da digne na oružje više naroda nego njegovim protivnicima, ali od Miletine bune, narodna većina počinje naginjati na stranu Miloševih protivnika.

Zato u toj buni Miloš se ne bije samo s buntovnicima, nego i pregovara. Sve dokle je radio na stvaranju državne vlasti Miloš je imao većinu u narodu. On ju je izgubio tek onda kada je u očima celog sveta postao smetnja za stvaranje pravnog poretka“.

Slobodan Jovanović je rođen 1869. godine u Novom Sadu i prvi je Srbin koji je poneo to ime. Njegov otac Vladimir, ministar finansija, ekonomista i počasni član Srpske kraljevske akademije, dao je svom sinu ime Slobodan, a inspiraciju je našao u delu „O slobodi” britanskog filozofa Džona Stjuarta Mila.

Godine 1897. je izabran za vanrednog profesora na Pravnom fakultetu Velike škole u Beogradu.

Jovanović je na stranicama „Politike” svojim sjajnim stilom, čistim i jasnim jezikom, svakom pismenom čoveku učinio pristupačnim političku i pravnu prošlost naše zemlje. Slobodan Jovanović je uspeo da kod inteligencije, ali i kod najšire publike, stvori dominantno mišljenje o istoriji Srbije u 19. veku.

Za Jovanovića kažu da je zaista bio redak čovek jer je uspeo da stvori nešto što je vrlo teško stvoriti u našoj sredini, kako tada tako i danas, a to je autoritet.

„Svaki veliki narod mogao bi se ponositi imenom i delima Slobodana Jovanovića. Srpski narod zaista se ponosi što je dao jednog čoveka sjajnih intelektualnih sposobnosti, velike obdarenosti i ogromne radljivosti na polju nauke i kulturnog uzdizanja.“

Nikola Trklja

1.   Nemačkari – (11. 4. 1936)
2. Azijska i evropska kultura – (6. 1.1926)
3. Dimitrije Tucović – (6. 1. 1935)