Слободан Јовановић

Слободан Јовановић, председник Српске краљевске академије, ректор Београдског универзитета, декан Правног факултета у Београду, председник Краљевске владе у Лондону, своју вишегодишњу сарадњу са „Политиком” започео је још у време балканских ратова.

Јовановић је у оба балканска рата, током 1912. и 1913. године био шеф Пресбироа при Врховној команди Српске војске. Информације о стању на бојиштима преко команди војних јединица, а потом често и Јовановића свакодневно су стизале у редакцију листа „Политика”.

После Великог рата Слободан Јовановић је постао један од сарадника „Политике” објављујући на њеним страницама чланке о историјским и правним темама.

„Политика” је то знала да цени и у броју од 4. децембра 1939. године преко читаве девете и на два ступца десете стране објавила је пет чланака посвећених свом најугледнијем и верном сараднику Слободану Јовановићу, под заједничким насловом „Седамдесет година живота г. Слободана Јовановића”.

                                   Слободан Јовановић

Историчар Владимир Ћоровић за Јовановића пише да je човек широке културе, фина и оштра духа који је потанко обрадио српску историју од уставобранитеља до погибије краља Александра Обреновића.

„У његовима историјским списима има више драмског елемента него у многим делима наше позорнице. Треба само прочитати, примера ради, сцену кад краљ Милан, после српско-бугарског рата, хоће да абдицира, или кад долази у затвор Пери Тодоровићу.“

Исидора Секулић пише да је Слободан Јовановић књижевник великих литерарних способности, великих националних заслуга, али и књижевник мирне главе, што је можда највећи дар од Бога и врхунац велике културе.

„Г. Јовановић преврће по старим хартијама и слуша приче старе и нове, не да би записао и преписао, него да би доживео, не као научник него као уметник. Све што г. Јовановић напише долази од ума и од уметности, закорачује у науку и у књижевност. Моја лична формула за овога великог нашег писца гласи: мирна глава.“

У једном тексту објављеном 1936. године у „Политици” Слободан Јовановић објашњава како је и када кнез Милош изгубио поверењу у српском народу: „До Милетине буне Милошу је полазило за руком да дигне на оружје више народа него његовим противницима, али од Милетине буне, народна већина почиње нагињати на страну Милошевих противника.

Зато у тој буни Милош се не бије само с бунтовницима, него и преговара. Све докле је радио на стварању државне власти Милош је имао већину у народу. Он ју је изгубио тек онда када је у очима целог света постао сметња за стварање правног поретка“.

Слободан Јовановић је рођен 1869. године у Новом Саду и први је Србин који је понео то име. Његов отац Владимир, министар финансија, економиста и почасни члан Српске краљевске академије, дао је свом сину име Слободан, а инспирацију је нашао у делу „О слободи” британског филозофа Џона Стјуарта Мила.

Године 1897. је изабран за ванредног професора на Правном факултету Велике школе у Београду.

Јовановић је на страницама „Политике” својим сјајним стилом, чистим и јасним језиком, сваком писменом човеку учинио приступачним политичку и правну прошлост наше земље. Слободан Јовановић је успео да код интелигенције, али и код најшире публике, створи доминантно мишљење о историји Србије у 19. веку.

За Јовановића кажу да је заиста био редак човек јер је успео да створи нешто што је врло тешко створити у нашој средини, како тада тако и данас, а то је ауторитет.

„Сваки велики народ могао би се поносити именом и делима Слободана Јовановића. Српски народ заиста се поноси што је дао једног човека сјајних интелектуалних способности, велике обдарености и огромне радљивости на пољу науке и културног уздизања.“

Никола Тркља

1.   Немачкари – (11. 4. 1936)
2. Азијска и европска култура – (6. 1.1926)
3. Димитрије Туцовић – (6. 1. 1935)