Miloš Crnjanski

Miloš Crnjanski postao je reporter „Politike” krajem 1922. godine, a redakcija ga šalje na teren da piše reportaže i angažovane putopise iz Banata, Mađarske, sa Jadranskog primorja. Najčešće je putovao po, njemu dobro znanoj, Vojvodini, odakle je donosio neobične i zanimljive priče običnih ljudi, seljaka koji su se po završetku Velikog rata obreli u novoj državi.

Crnjanski u seriji tekstova na stranicama „Politike” opisuje ljudske drame prilikom velike seobe stanovništva u Banatu kada su utvrđivane granice između novonastale Kraljevine SHS i Kraljevine Rumunije.

                                          Miloš Crnjanski 

Posle raspada Austrougarskog carstva oblast između rečnih tokova Moriša, Tise i Dunava podeljena je na Srpski i Rumunski Banat. Žitelji srpskih sela s one strane granice kolektivno su preseljavani u Srbiju, a Rumuni su odlazili u Rumuniju.

U živopisnoj reportaži „Žombolj na točkovima“ objavljenoj u „Politici” Miloš Crnjanski opisuje te dramatične trenutke iz banatske ravnice.

„Ovih dana je potpisana konvencija sa Rumunijom po kojoj varošica Žombolj i još neka sela u severnom Banatu prelaze u Rumuniju, u zamenu za neka mesta naseljena našim življem...

Tu su beogradski i prečanski advokati koji zarađuju sa tzv. političarima milione na agrarnoj reformi. Tu su dobrovoljci, narodna uzdanica, kojima se deli zemlja i kojih, iznenada, ima više nego što je bilo vojske, uopšte, na solunskom frontu.

Tu su naseljenici koji se ne naseljavaju, sudije i policajci koji su bili kažnjavani zatvorom za pronevere, ruski oficiri i izbeglice kao ekonomi i šećerne fabrike koje predstavljaju naučenjaci. Jedno novo i nikako banatsko šarenilo od kojeg se ne vidi ono malo dobra i napretka što se javlja.“

U tekstu „Grobnica Čaronojevića“, objavljenom u decembru 1923. godine u „Politici”, Crnjanski opisuje trenutak kada ga lokalni sveštenik odvodi do jednog neobičnog podruma:

„Kroz proređenu šumu odveo me je do grobnice Čarnojevića. To je običan podrum u kakvom se inače drže burad vina. Velika gvozdena vrata što škripe. Deca se okupiše oko nas. U dubini voda i blato i mrtvački sanduci porodice Černović, pomađarene već u 18. veku. Poslednji je neki husarski kapetan, koji je umro u 1840. god., kapetan Pavle Černovič.

Podigosmo sanduk i videsmo lobanju i trulež.

Tu su bile zlatne mamuze – i glas mu šapuće – skinuli mu dobrovoljci.“

„Politika” na prvoj strani 23. januara 1923. godine najavljuje tekstove Miloša Crnjanskog kao „dopise našeg naročitog izveštača” iz Mađarske uz posebnu belešku redakcije: „Uredništvo ’Politike’ angažovalo je g. Miloša Crnjanskog, književnika i nastavnika, da učini jednu malu anketu u Mađarskoj i da čitaocima ’Politike’ preda utiske koje je, kao stari poznavalac Mađara i Mađarske, sada dobio.

G. Crnjanski se srećno – to nije slučaj sa svima koji idu u Peštu – vratio sa tog puta i u ’Politici’ će od danas početi objavljivati seriju njegovih članaka o današnjoj Mađarskoj.”

I tako redom Crnjanski je objavio utiske sa putešestvija u Peštu i druge krajeve Mađarske u devet nastavaka.

Miloš Crnjanski rođen je 1893. godine u Čongradu, u današnjoj Mađarskoj, a odrastao u Temišvaru, bio je pesnik, pisac, novinar i diplomata.

Krajem dvadesetih godina prošlog veka Crnjanski je već objavio nekoliko zapaženih dela, radio je pri Ministarstvu prosvete koje mu posebnom odlukom odobrava jednogodišnje odsustvo.

„Bio sam, kao profesor Četvrte beogradske gimnazije, siromah i bez mogućnosti da se posvetim literarnom radu", napisao je u delu „Embahade” koje govori o njegovom diplomatskom radu.

Poput Dučića i Andrića i Miloš Crnjanski se otisnuo u diplomatske vode, ali nikada nije bio zvanično zaposlen u Ministarstvu spoljnih poslova.

U Kraljevini Jugoslaviji postojao je izvestan broj neformalnih diplomata koji su dobijali poverljive misije. Crnjanski je dobio zadatak da ode u Berlin u kome su se dešavale velike društvene promene.

Nije bio ambasador, niti je gradio uobičajenu karijeru diplomate, već je uticao na javno mnjenje, kako u Jugoslaviji tako i u zemlji domaćinu. U suštini, Crnjanski se bavio novinarskim poslovima, u Berlinu je radio i u časopisu „Berliner tageblat“ gde je pisao o jugoslovenskoj književnosti.

Rat ga je zatekao u Rimu odakle preko Madrida i Lisabona u leto 1941. godine odlazi u London. Kraj rata i poratne godine živeo je u emigraciji u Londonu, a u Beograd se vraća 1965. godine u društvu Srđana Price, jugoslovenskog ambasadora u Britaniji.

Nikola Trklja

1. Grobnica Čarnojevića – (18. 12. 1923)
2. Naš Temišvar – (6. 1. 1925)
3. Žombolj na točkovima – (9. 12. 1923)