Милош Црњански

Милош Црњански постао је репортер „Политике” крајем 1922. године, а редакција га шаље на терен да пише репортаже и ангажоване путописе из Баната, Мађарске, са Јадранског приморја. Најчешће је путовао по, њему добро знаној, Војводини, одакле је доносио необичне и занимљиве приче обичних људи, сељака који су се по завршетку Великог рата обрели у новој држави.

Црњански у серији текстова на страницама „Политике” описује људске драме приликом велике сеобе становништва у Банату када су утврђиване границе између новонастале Краљевине СХС и Краљевине Румуније.

                                          Милош Црњански 

После распада Аустроугарског царства област између речних токова Мориша, Тисе и Дунава подељена је на Српски и Румунски Банат. Житељи српских села с оне стране границе колективно су пресељавани у Србију, а Румуни су одлазили у Румунију.

У живописној репортажи „Жомбољ на точковима“ објављеној у „Политици” Милош Црњански описује те драматичне тренутке из банатске равнице.

„Ових дана је потписана конвенција са Румунијом по којој варошица Жомбољ и још нека села у северном Банату прелазе у Румунију, у замену за нека места насељена нашим живљем...

Ту су београдски и пречански адвокати који зарађују са тзв. политичарима милионе на аграрној реформи. Ту су добровољци, народна узданица, којима се дели земља и којих, изненада, има више него што је било војске, уопште, на солунском фронту.

Ту су насељеници који се не насељавају, судије и полицајци који су били кажњавани затвором за проневере, руски официри и избеглице као економи и шећерне фабрике које представљају научењаци. Једно ново и никако банатско шаренило од којег се не види оно мало добра и напретка што се јавља.“

У тексту „Гробница Чаронојевића“, објављеном у децембру 1923. године у „Политици”, Црњански описује тренутак када га локални свештеник одводи до једног необичног подрума:

„Кроз проређену шуму одвео ме је до гробнице Чарнојевића. То је обичан подрум у каквом се иначе држе бурад вина. Велика гвоздена врата што шкрипе. Деца се окупише око нас. У дубини вода и блато и мртвачки сандуци породице Черновић, помађарене већ у 18. веку. Последњи је неки хусарски капетан, који је умро у 1840. год., капетан Павле Чернович.

Подигосмо сандук и видесмо лобању и трулеж.

Ту су биле златне мамузе – и глас му шапуће – скинули му добровољци.“

„Политика” на првој страни 23. јануара 1923. године најављује текстове Милоша Црњанског као „дописе нашег нарочитог извештача” из Мађарске уз посебну белешку редакције: „Уредништво ’Политике’ ангажовало је г. Милоша Црњанског, књижевника и наставника, да учини једну малу анкету у Мађарској и да читаоцима ’Политике’ преда утиске које је, као стари познавалац Мађара и Мађарске, сада добио.

Г. Црњански се срећно – то није случај са свима који иду у Пешту – вратио са тог пута и у ’Политици’ ће од данас почети објављивати серију његових чланака о данашњој Мађарској.”

И тако редом Црњански је објавио утиске са путешествија у Пешту и друге крајеве Мађарске у девет наставака.

Милош Црњански рођен је 1893. године у Чонграду, у данашњој Мађарској, а одрастао у Темишвару, био је песник, писац, новинар и дипломата.

Крајем двадесетих година прошлог века Црњански је већ објавио неколико запажених дела, радио је при Министарству просвете које му посебном одлуком одобрава једногодишње одсуство.

„Био сам, као професор Четврте београдске гимназије, сиромах и без могућности да се посветим литерарном раду", написао је у делу „Ембахаде” које говори о његовом дипломатском раду.

Попут Дучића и Андрића и Милош Црњански се отиснуо у дипломатске воде, али никада није био званично запослен у Министарству спољних послова.

У Краљевини Југославији постојао је известан број неформалних дипломата који су добијали поверљиве мисије. Црњански је добио задатак да оде у Берлин у коме су се дешавале велике друштвене промене.

Није био амбасадор, нити је градио уобичајену каријеру дипломате, већ је утицао на јавно мњење, како у Југославији тако и у земљи домаћину. У суштини, Црњански се бавио новинарским пословима, у Берлину је радио и у часопису „Берлинер тагеблат“ где је писао о југословенској књижевности.

Рат га је затекао у Риму одакле преко Мадрида и Лисабона у лето 1941. године одлази у Лондон. Крај рата и поратне године живео је у емиграцији у Лондону, а у Београд се враћа 1965. године у друштву Срђана Прице, југословенског амбасадора у Британији.

Никола Тркља

1. Гробница Чарнојевића – (18. 12. 1923)
2. Наш Темишвар – (6. 1. 1925)
3. Жомбољ на точковима – (9. 12. 1923)