Zašto je danas potrebno čitati više nego ikada

Laž je religija robova i gospodara. Istina je bog slobodnog čoveka.

Ova misao ruskog pisca Maksima Gorkog koja nam govori o srži našeg postojanja upisana je u večne istine, one koje opstaju kao takve, uprkos tome što se svet menja. Lepe i istinite misli, bazirane na oštroumnosti i plemenitosti, uvek su bile potrebne, ali možda su danas, u vreme osiromašene komunikacije, još potrebnije da ne bismo zapostavili svoj duh, jer duh nas, kako je tvrdio Seneka, čini plemenitim a ne poreklo. Velike misli su nam potrebne i da bismo se borili protiv laži, jer kao što je tvrdio Balzak, „kad bismo znali strahote laži, prognali bismo je ognjem pre nego druge zločine”, zatim protiv zla, nepravde...

Da je svet pun zla, tužbalica je stara koliko istorija čovečanstva, rekao je Kant. Da je pun nepravde takođe je stara istina. I opasna, jer kao što je rekao Monteskje, „nepravda učinjena jednom jedinom čoveku pretnja je svima”. Većinu istina o čoveku i društvu već su napisali klasici i zato ih treba uvek iznova čitati. Još je Monteskje, govoreći o vlasti, rekao: „Ko hoće da upravlja ljudima, ne sme ih terati pred sobom, već treba da ide za njima”, Gete je upozorio da „za stado ne može biti dobro ako mu je pastir ovca”, a Šekspir da „vlast zasnovana na strahu nije sigurna: strah se povremeno pretvara u mržnju”. Govoreći o pravdi, Igo je napisao: „Prava pravda je čista savest”, dok je Gete, govoreći o revoluciji, upozoravao: „Zakonodavci ili revolucionari koji obećavaju potpunu jednakost i slobodu, ili su utopijski sanjari ili varalice.”

To što nam se čini da su klasici već sve rekli, međutim, ne znači da treba čitati samo njih. Tu su i savremeni pisci koji nam predočavaju te iste istine, izronjene iz vremena u kome živimo i koje prepoznajemo kao sopstveno okruženje. Još je Balzak za svoje vreme rekao: „Danas pisac zamenjuje sveštenika... on teši, osuđuje, prorokuje. Njegov glas ne odjekuje u brodu crkve već se gromoglasno razleže s jednog na drugi kraj sveta.” Stasala je armija novih pisaca u celom svetu, čija se proza, zahvaljujući sve dinamičnijem prevođenju, upravo razleže s jednog na drugi kraj sveta. Možda ne gromoglasno kao u Balzakovo vreme, s obzirom na zakonitosti potrošačkog društva koje nas upravo gromoglasno zatrpava jeftinom zabavom, ali među ljudima koji čitaju knjige taj izraz se može upotrebiti, tim pre što interesovanje za knjige ne samo da ne jenjava što su mnogi prognozirali – već raste. Istraživanja uoči Svetskog dana knjige (koji se svake godine obeležava 23. aprila) pokazuju globalni rast tržišta knjiga za 2,2 odsto godišnje od 2022.

Svi se sećamo velikog interesovanja za Han Kang, južnokorejsku književnicu, dobitnicu Nobelove nagrade 2024, čija se proza suočava sa istorijskim traumama i čiju aktuelnost su dešavanja u Južnoj Koreji samo pojačala. Uz Knausgora, Uelbeka i još neke savremene pisce koji su danas veoma popularni i čitani, pomenimo takođe veoma popularnu Sali Runi, mladu irsku književnicu poznatu i po velikoj društvenoj angažovanosti, koja smatra da je kapitalizam kakav sada poznajemo jednostavno nespojiv sa nastavkom ljudskog života na zemlji. Sali Runi piše o mladoj generaciji, njeni junaci su u proseku tridesetogodišnjaci koji zarađuju za život, žive u iznajmljenim stanovima i bore se da postignu emocionalnu stabilnost. Našoj čitalačkoj publici je otkriće bio i Pol Linč sa romanom „Prorokova pesma”, dobitnik Bukerove nagrade, koji piše o represiji vlasti nad onima koji su se pobunili, što više nije ekskluzivna tema ni Irske niti bilo koje druge države, već globalni problem svake. U grupu ovih novih glasova svakako spada i senegalski pisac koji živi u Parizu Mohamed Mbugar Sar, dobitnik Gonkurove nagrade, sa romanom „Najskrovitiji spomen ljudi”, u kojem radikalno istražuje nasleđe kolonijalizma i na čijim stranicama se bunt protiv vlasti u Senegalu nimalo ne razlikuje od onog, na primer, u Turskoj ili Srbiji.

Savremeni pisci sagledavaju društvo današnjim očima i iskustvom. Oslanjajući se na sve ono što su naučili o književnosti, pružaju nam uvid u današnji svet, govore o našim problemima koji su postali toliko univerzalni da se pred njima brišu sve granice. Zato danas treba čitati knjige, i stare i nove, više nego ikada, jer zahvaljujući njima vidimo da nismo sami sa svojim problemima i lakše dolazimo do onoga što je još davno rekao Tolstoj: „Ako možeš da se uzneseš duhom iznad prostora i vremena, onda se u svakom trenutku nalaziš u večnosti.”