Dodirni mi svinjske kolenice

Svakog juna, pozovem društvo da igramo basket ispred moje garaže. Skupe se Kubanci, Irci, Jevreji, Italijani, par Grka, a boga mi i po neki Amerikanac. I, naravno, majstori košarke, Srbi. Prave Ujedinjene Nacije u malom.

Zašto juna? Imam svoje razloge, drugi put o tome. A i zato što je vreme lepo. Na sveže mleko miriše dan, ptice pevaju na sav glas.

Kad se pozivaju gosti, treba i da se nahrane i napoje. Ima jedna prodavnica pića ovde u komšiluku što prodaje Navipovu šljivovicu, i moj prijatelj David mi uvek kupi flašu. Pitanje piva je komplikovanije. Kad bih našao negde BIP-ovo pivo, u pravim flašama od pola litra za prave muškarce, ne u ovim cuclama u kojima se prodaje Badvajzer, umro bih od sreće. Međutim, eto, još sam živ. U celom Nju Džersiju, ni traga ni glasa od BIP-ovog piva.

Te pivske misli me, naravno, uvek bace u melanholično razmišljanje o tome kako se uvek u okruženju BIP-ovog piva traga za Hajnekenom, i obrnuto. Znamo mi gde taj put vodi, je l' tako? Ali to je tema duboka kao onaj okeanski ponor kod Japana, čini mi se da se zove Marijanin jarak, ako to jest TV ne laže. Ostavimo se sad toga. Idemo u plićak, s flašom piva u ruci. Bilo kakvog. Samo da nije Badvajzer.

Hrana je, naravno, ogledalo kulture. To je u stvari jedna vrlo pacifistička misao, jer mnoge do krvi zavađene kulture (ne-kulture?) u tom ogledalu u stvari izgledaju identično. Dozvolite mi kratku digresiju. Jednom prilikom, u rasponu od nedelju dana, bio sam na prijemu u kući Arapa iz Libana, i u kući Jevreja iz Izraela. I jedni i drugi su mi ponudili humus (hm, to me uvek podseti na lekciju iz poznavanja prirode i društva iz 3. razreda osnovne škole, da se zemlja deli na crnicu, zdravicu i mrtvicu. Tako smo barem mi učili davnih sedamdesetih. Ovaj jestivi humus se inače pravi tako što se izvesna vrsta pasulja izmulja u konzistenciju vrlo finog pirea. Čini mi se da se u našim krajevima to vodi pod imenom „papula“, mada možda grešim. Ruku na srce, ništa posebno.) Poenta je u tome da su mi i jedni i drugi, i Arapi i Jevreji, objasnili da je taj humus njihovo nacionalno jelo. Bilo je tu i nešto u smislu da su njihove respektivne babe bile svetski šampioni u pravljenju humusa, itd, itd, ali to sad nije bitno.

Isto se, naravno, odnosi i na naše srpske kulinarske izume. U nedostatku patentne zaštite, teško je reći kome je šta prvome palo na pamet. Eto čitam u „Enciklopediji roštilja“ da Mongoli prave kratke, začinjene kobasice od mlevenog mesa, i da kad se peku treba da igraju, baš onako kako me je moj brat od ujaka, velemajstor roštilja, podučavao da se peku ćevapi.

Nego, mnogo smo se zapričali. Natrag na moj basket bal. Volim da dočekam goste kratkim mongolskim kobasicama, još vrućim od igre po roštilju. Nesumnjivo, kroz vene mi protiče vrela krv Džingis Kana.

Posle toga, međutim, dolaze ozbiljnije stvari.

O tim ozbiljnijim stvarima ne mogu da vam pričam bez pomene mog prijatelja Malakija (Malachy). Pre par godina, radeći na zajedničkom projektu, beše to nešto u vezi sa tržištem valuta, shvatio sam da je Malaki neverovatno interesantan tip. Irac, ateista, završio vajarstvo, išao par godina na čuvenu Umetničku školu na Jelu (jedan od osam velikih univerziteta iz „Lige puzavica“, ili kako god se „ivy“ kaže na srpskom), ali je iz ne znam kog razloga batalio, pare valjda, i zaposlio se u Vol Stritu na jednom od mnogih amorfnih položaja koje je vrlo teško definisati.

Ja pijem kafu, on puši. Tako su nas poroci zbližili. Ispostavilo se da sem blage poročnosti delimo još jednu strast: ljubav prema jelu, posebno životinjskog porekla. Počeli smo, kao zaludne domaćice, da razmenjujemo recepte. Ja sam se pravio važan objašnjavajući mu koreografiju baleta kratkih mongolskih kobasica, i tome slično. Sitnice, jednom rečju. Malaki ateistički Irac je, međutim, ozbiljan žderonja. Mesožderski genije, moglo bi se reći. Virtuoz žvakanja. Nosi na duši tone termički prerađenih belančevina. S vremena na vreme, pogotovo radnim danom kad „radi od kuće“, pošalje mi sliku sa svog roštilja, uvek negde oko ručka, i objasni mi kako je, eto, za tih par sati koliko su proveli zajedno, uspostavio duhovnu vezu sa gromadom mesa koju je pekao na tihoj, tihoj vatri (i nesumnjivo joj pevušio uspavanku tokom celog procesa).

(/slika2)Tako me je Malaki, ličnim primerom pravog gurua, uveo u svoj hram holesterola i naveo da o mesu razmišljam na novi način, oslobođen ograničenja na kojima samoposluge insistiraju. Ono šta on propoveda je da se u svakom pogledu – novčanom, gastronomskom, duhovnom – mnogo više isplati da se, umesto u Whole Foods ili ShopRite, vikendom krene u obilazak farmi na severu Njujorka, ili po raznoraznim zabitima Nju Džersija. Tu se još uvek, po predanju, gaje „srećne svinje“.

Inspirisan novom religijom i snabdeven odgovarajućim idejnim smernicama, krenuo sam, dakle, u potragu za srećnim svinjama. Nije mi dugo trebalo (a tražio sam kako se danas sve traži – putem Google-a) da nađem mesaru u Nju Providensu, pola sata udaljenu od mog roštilja. Sve drže. 'Oćeš kobasice, krvavice („black pudding“), švarglu („head cheese“, tj. sir od glave), goveđi jezik, bele bubrege („beef fries“), sve ima. Ma nema problema.

Tu, u mesari u Nju Providensu, doživeo sam prosvetljenje.

Život nije vredan življenja ako se s vremena na vreme namerno ne zakomplikuje, ako se s vremena na vreme ne uradi nešto novo, bez razloga, samo zato što zvuči interesantno. Ili neuobičajeno. Ili neozbiljno. Ove godine, zahvaljujući mom prijatelju Malakiju, pravoj umetničkoj duši, i mesari oslobođenoj od problema, za moje gladne goste spremam nešto dijametralno suprotno smrznutim pljeskavicama iz kartonskih kutija. Smatram to kao kulminaciju životnog puta, kao kompletiranje kruga kojim dosežemo više nivoe postojanja, nivoe naseljene večito srećnim božjim stvorenjima.

Ako im se ne dopadne, u toliko bolje, više za mene.

Pečem prase na ražnju!