NAPAD NA IDENTITET

Jedan od retkih zakona koji je posle 2000. donet planski, smišljeno, s jasno profilisanom politikom iza sebe jeste Zakon o crkvama i verskim zajednicama koji je Skupština Srbije usvojila 2006. godine. Ovim zakonom je prvi put kod nas u skladu sa tradicionalnim evropskim standardima omogućeno postavljanje osnova za adekvatno uređenje odnosa između države, društva i tradicionalnih verskih zajednica. Zasluge za to idu pre svega na račun profesora Milana Radulovića, tadašnjeg ministra vera, inače člana DSS-a.

O haosu na političkom nebu Srbije najjasnije govori činjenica da među najglasnije kritičare ovog zakona danas spada ombudsman Saša Janković, postavljen na to mesto upravo na predlog DSS-a! Gospodin Janković se nizom izjava i javnih nastupa koji najavljuju izmenu zakona, priklonio kampanji koja se protiv ovog zakona vodi još od njegovog usvajanja. U vreme njegove pripreme i izrade, iz SAD i Saveta Evrope („objektivna” Venecijanska komisija) stizale su oštre primedbe koje su po pravilu koincidirale sa stavovima domaće ekstremne levice. Hrabrošću i istrajnošću ljudi oko ministra Radulovića, zakon je uprkos pretnjama i javnim diskvalifikacijama i predloga i predlagača usvojen.

Istog momenta kreće organizovana kampanja pripadnika neotrockističke levice. Formira se nešto što se zove Koalicija za sekularnu državu gde spada čitav niz zvučnih organizacija sa NVO scene, koje u suštini predstavljaju zanemarljivo mali broj građana, ali imaju podršku od neke velike braće spolja koje se plaše i domaće vlasti. Ova koalicija upućuje Ustavnom sudu inicijativu za ocenu ustavnosti zakona, a u međuvremenu nastavlja sa nizom orkestriranih skupova, javnih nastupa, kampanja na Internetu itd.

Upravo ovih dana prisustvujemo novom talasu te kampanje u koji se uključuju i određene zapadne fondacije, a kao što vidimo na nju u liku ombudsmana počinju pozitivno da odgovaraju i državne institucije. Na udaru levičara je čitava konstrukcija zakona, a posebno kategorija tradicionalnih verskih zajednica i član 19. koji određuje uslove za registraciju. Naravno, njima smeta i predavanje veronauke u školama, i mogućnost uvođenja verske službe u državnim institucijama, i status sveštenika i mnogo toga drugog. No ova dva elementa su posebno važna zbog sledećeg: u pitanju je osnova čitave konstrukcije koja u skladu sa evropskim modelom odvaja tradicionalne, utemeljene verske zajednice od sekti i kvazireligioznih dnevnopolitičkih projekata. Ukratko, obaranjem ove konstrukcije, tradicionalne verske zajednice bile bi stavljene u isti položaj kao i bilo koja sekta, ili nekanonska i raskolnička verska organizacija.

Iako bi time bile ugrožene sve tradicionalne verske zajednice, jasno je da je politički ova inicijativa najviše usmerena protiv Srpske pravoslavne crkve. Ministarstvo vera je na osnovu ovog zakona odbilo da u registar upiše takozvanu Crnogorsku pravoslavnu crkvu, raskolničku, nekanonsku organizaciju raščinjenog sveštenika Miraša Dedića. Ombudsman Janković je međutim primio predstavnike ovog udruženja i dao im podršku. Postoji, inače jasan politički interes da se SPC kao tradicionalni temelj identiteta srpskog naroda podrije i pocepa na sve moguće načine, a ekstremna levica prednjači u tome, dok im po pravilu nesekularna i nezakonska ponašanja pripadnika nekih drugih verskih zajednica ne smetaju.

U međuvremenu su se desile i druge značajne promene, uključujući i popunu Ustavnog suda. Na predlog predsednika Tadića izabrane su sudije koje su vrlo sklone shvatanjima ove grupacije, što potvrđuje praksu da DS na stručna mesta pod nečijim uticajem najčešće postavlja kadrove bliske LDP-u. Sudija izvestilac u ovom predmetu je gospođa Marija Draškić čiji su raniji stavovi veoma bliski Koaliciji.

Napad na ovaj zakon, treba to naglasiti jeste napad na poslednje ostatke suvereniteta ovog naroda i ove države i na svaki pokušaj da sami sebi odredimo sudbinu u skladu sa demokratskim načelima. To je istovremeno i napad na osnove politike identiteta koja je do sada u nekoj meri čuvala i reprodukovala srpski narod. Ako ovaj zakon bude oboren i omogući se da se u Srbiji registruju antisrpske sekte, onda ne treba da nas čudi što Ministarstvo kulture i Ministarstvo za ljudska prava pomažu promociju homoseksualizma, ni cepanje države u izmišljene regione, niti problematični novi Zakon o obrazovanju koji uveliko sprema gospođa Tinde Kovač-Cerović.

No ono što najviše zaprepašćuje je to što SPC o svemu ovome ćuti. Nema odbrane zakona, nema javne kampanje koja bi se argumentovano suprotstavila neistinitim propagandnim podmetanjima ekstremista. SPC ćuti i o tome kako joj se oduzimaju hramovi u negotinskoj krajini, i o činjenici da je upis dece na veronauku u Beogradu pao ispod 40 procenata, i o nekakvim istraživanjima po kojoj joj je popularnost na najnižim granama. Ćuti i o gej paradi i o demografskoj eroziji i o svim pitanjima o kojima pastva od nje očekuje jasan stav i vođstvo.

Je l’ to možda i naša crkva konačno krenula putem „reformi” i „modernizacije”?

naučni saradnik u Institutu za evropske studije