Дневник једног емигранта

Година 1: Нови свет

Дугачак пут је хтео да стане баш овде – у новом свету. А онда дође прво кишовито јутро и сазнање да сунце сада излази на западу, да руже миришу само ноћу, да људи ходају наглавачке, а да се време мери бројем летова преко океана. И друго сазнање - да овде једино деца разумеју оне, које ми преварисмо, пре него што сазнасмо да смо ми, уствари, ти који су преварени.

Година 2: Дилема

Део мене заувек је остао тамо где ветрови дувају кроз јелово грање. Моје осакаћено тело крвари у кожним фотељама, заобилазећи лифтове.
Када би лифтови уснули снагу, покидали би корење (што их увек враћа у приземље) и знали би где ветрови дувају кроз јелово грање, знали би где отиче моја крв.

Година 3: Депресија

Моје су песме пресахле под сунцем живота. Остали су само вирови, заклоњени снегом извојеваних пораза и победа. Жељан сам признања за испуцале дланове и непожето жито (које ветрови односе у туђе амбаре). Хоће ли ветрови донети кишу, па да набујају вирови и потеку песме из сваког жубора моје планинске крви.

Година 4: Буђење

У људском животу све је пролазно - лепоту односе године, а новац - расипници. Остану једино дела - ако их ви оставите, и деца - ако она вас не оставе.

Година 5: Повратак

Данас сам прошао кроз врата истине и тамо пронашао себе. Нове су речи потекле бетонским булеваром, заједно са неисплаканим сузама.

Сутра купујем карту за вечност - враћам се кући.