Dnevnik jednog emigranta

Godina 1: Novi svet

Dugačak put je hteo da stane baš ovde – u novom svetu. A onda dođe prvo kišovito jutro i saznanje da sunce sada izlazi na zapadu, da ruže mirišu samo noću, da ljudi hodaju naglavačke, a da se vreme meri brojem letova preko okeana. I drugo saznanje - da ovde jedino deca razumeju one, koje mi prevarismo, pre nego što saznasmo da smo mi, ustvari, ti koji su prevareni.

Godina 2: Dilema

Deo mene zauvek je ostao tamo gde vetrovi duvaju kroz jelovo granje. Moje osakaćeno telo krvari u kožnim foteljama, zaobilazeći liftove.
Kada bi liftovi usnuli snagu, pokidali bi korenje (što ih uvek vraća u prizemlje) i znali bi gde vetrovi duvaju kroz jelovo granje, znali bi gde otiče moja krv.

Godina 3: Depresija

Moje su pesme presahle pod suncem života. Ostali su samo virovi, zaklonjeni snegom izvojevanih poraza i pobeda. Željan sam priznanja za ispucale dlanove i nepožeto žito (koje vetrovi odnose u tuđe ambare). Hoće li vetrovi doneti kišu, pa da nabujaju virovi i poteku pesme iz svakog žubora moje planinske krvi.

Godina 4: Buđenje

U ljudskom životu sve je prolazno - lepotu odnose godine, a novac - rasipnici. Ostanu jedino dela - ako ih vi ostavite, i deca - ako ona vas ne ostave.

Godina 5: Povratak

Danas sam prošao kroz vrata istine i tamo pronašao sebe. Nove su reči potekle betonskim bulevarom, zajedno sa neisplakanim suzama.

Sutra kupujem kartu za večnost - vraćam se kući.