Сва сам саздана од страсти и емоција

Љиљана Хабјановић-Ђуровић је економиста и најчитанији српски писац од 1973. године, од кад се у нашим библиотекама прати читаност! Укупан тираж свих њених књига стигао је до цифре од једног милиона, а преведене су на десет језика.

Добитница је деветнаест награда и признања. Прошлу, „Вукову награду”, за ову годину, добила је пре три дана. Биографски центар у Кембриџу уврстио ју је, посматрано на регионалном нивоу, у сто најутицајнијих писаца света.

Рођена је шестог дана септембра 1953. године у Крушевцу, као јединица, у браку Радмиле и Звонимира.

Удата је за Милована Ђуровића, економисту. Имају сина Хаџи-Александра (21), студента четврте године филмске и ТВ режије.

Шта посебно памтите из детињства?

Кад сам славила седми рођендан мајка је припремила рођендански ручак за нас троје, али отац није дошао до вечери. А кад је стигао није се сетио мог рођендана... Неколико месеци касније моји родитељи више нису били заједно. Са мајком сам отишла код њене мајке, код моје бабе Јелене. Али, пет година касније страшна болест однела је мајку у „други свет”, а имала је само тридесет пет година. Од тада ми је баба била сва моја светлост и сва моја ватра. Стигла је чак и да поведе коло на мојој свадби...

А шта је било са оцем?

После развода од мајке нисам га виђала, а и не желим.

Како су вам текли школски дани?

Била сам, углавном, усамљена. Моја интересовања су била другачија од начина понашања мојих вршњака и у основној школи и у гимназији. Највећи део времена сам читала, писала и маштала, а то баш није начин живота у тим годинама. А кад сам била у гимназији изговарала сам патетичну реченицу: „Они ће живети, а ја ћу бити писац”...

За кога сте писали?

Штампано је то у „Малим новинама”, на дечијој страни „Победе”... Мајка је била врло поносна на моје писање. Она је ове делове новина исецала и носила у ташни. А тих радова сад имам јако мало. И није ми жао. Јер, све што се мајки затекло у ташни, кад се разболела, баба и ја смо сахраниле са њом.

Колико сте се давали спорту?

Бежала сам са часова физичког. И професор физичког је, на матури, иако сам била најбољи ученик, хтео да ме обори само зато што нисам била на слету уочи Титовог рођендана. Али, директор школе ме је спасао. Рекао је да сам у време слета била у Зајечару, на скупу песника гимназијалаца. А нисам! И тако сам, фалсификованим оправдањем, завршила гимназију и уписала се на Економски факултет у Београду.

А шта сте волели сем писања?

Животиње. Посебно коње. Ову жељу остварила сам кад сам се удала. Пре и после јахања сам тимарила и хранила мог коња „Хогара”. Био је препонаш, висок, јак и паметан. Умео је, понекад, благо да ми стане на ногу, уз бистар поглед и израз „лица” којим ми се „смешкао”... А сад, у кући, имам два шкотска овчара.

Шта је за вас писање?

За мене је то, од малена, унутрашње морање и начин живота. То је оно без чега никад не бих била срећна. Не могу ни да замислим живот без писања.

Да ли је писање ваша судбина?

Не баш дословно, али мислим да се сви рађамо са неким даровима. Даровима од Бога. Тако бих то назвала. Наравно, јако је битно да у себи препознамо те дарове и да се према њима односима на прави начин. Пре свега да их чувамо, обогаћујемо и развијамо.

Где је извор вашег писања?

Увек сам писала из срца, а тако пишем и сад. Пишем и писаћу о емоцијама и о унутрашњим превирањима. У мојим романима нема описа природе. Али, има залажења у најинтимније преливе душе.

Ко су ваши „навијачи”?

Пре свега жене. Оне у мојим романима проналазе себе. Али, усуђујем се да кажем да и мушкарци воле моје књиге. У то се уверавам у писмима читалаца и у директним контактима.

Када сте се посветили духовности?

Томе сам посебно посвећена од кад сам била сама са бабом. Имала је икону у кући, славила је славу, Божић, Ускрс... А у четвртом разреду гимназије сам примљена у Савез комуниста... И нисам то доживела као супротност. Јер, равноправност је тада, за мене, била заједнички именилац за оба веровања. А данас, кад сам дубоко ушла у веру, видим ту разлику.

 Да ли верујете у вишу силу, у Бога?

Верујем. Догађало ми се више пута, на личном плану, да доживим нешто што ми потврђује веровање да ми на овом свету нисмо сами. О томе сам писала у роману „Ива”.

На пример?

Кад сам се једне ноћи пробудила „чула” сам да ми је неко рекао: „Баби ти је лоше. Прекрсти се три пута и биће јој боље”. А мени је баба била центар света. Прекрстила сам се три пут и заспала. Кад сам сутра позвала бабу она ми је казала:„Било ми је ноћас лоше. У једном тренутку ми се учинило да си ту. Ја сам те чак позвала, а ти си ми казала: „Ево ме баба”. И посале тога ми је било добро”...

Колико сте страствени у вери...

Знам да је наша вера заснована на чудима. И да се верујући људи чудима не чуде. Они се чудима радују. Јер, чуда приказују управо оно што сам и ја више пута осетила. Чуда доказују свеприсутност Бога у нашим животима. Зато се верујући увек труде да буду бољи...

... а колико као особа?

Сва сам саздана од страсти и емоција. Свему се, до чега ми је стало, предајем свим срцем, душом и телом. Ништа не одрађујем! И ово што причамо доживљавам на тај начин.

Вера одбацује гордост, а ви?

Трудим се да не будем горда. Могу да будем само захвална. Захвална Богу што је ово што имам дао мени. А то су таленат, снага за рад, породица, читаоци... И зато имам силну жељу да ту милост никад не изневерим; ни понашањем, ни мислима, ни начином свог живота.

Како живи „Јавна птица”?

Она је мој први роман. Написала сам га пре четврт века, а штампан је три године касније. То је први еротски роман наше књижевности написан женском руком. Али, то је и прича о усамљености. А еротске сцене, код усамљених, само потенцирају ту усамљеност. Посебно ако усамљени нису и буквално сами. А таква усамљеност је најгорча и најпоразнија! Ова књига се тражи и као „саговорник” и као васпитач.

Ко је први прочитао „птицу”?

Био је то Драгош Калаић, тада уредник у „Књижевним новинама”. Похвалио је књигу, а ја сам била у шоку од среће. Књига је штампана 1988. године. Она ми је послужила као покриће за дуго студирање, за стрпљење мог мужа, а и као потврда да нисам будала која се заноси већ да ћу стварно бити писац. Ту књигу сам носила у ташни и стално је додиривала, као мајка своје чедо. А била сам пресрећна кад је једна моја „птица” украдена на Сајму књига!

Где себе сад видите?

Све што ми се догађа био је мој идеал, мој смисао живота. И сад сам ту. А то је за мене мисао православља: вера, љубав и нада. Нарочито љубав. Јер, само нас љубав може спасити. А прави смисао живота је да се не постидим на страшном Христовом суду, односно пред собом при сабирању свих животних догађања.

Од које књиге сте пошли новим путем?

„Женски родослов” ми је омогућио да да 1996. године напустим новинарски посао у „Дуги” и да се посветим само књижевности. За тринаест година продато је сто шездесет хиљада примерака „Родослова”! Ова књига је речник вечите женске судбине...

Да ли је ту реч о аутобиографији?

Апсолутно. Све су то приче о мојој породици. Све ово је казивање моје бабе Јелене. Описујем живот мог женског родослова.

Колико имате смелих поређења?

Колико је требало. Све је истина. Ево описа моје чукунбабе, Црногорке, која је доведена у кућу да роди наследника. Родила је тринаесторо деце, али сви мушкарци су умрли још као мала деца: „Двадесет две године душа јој се кувала у врелом катрану сумњи, страхова и жеља”...

А на другој страни...

Да, на другој страни у мом женском родослову, као и у животу, и у тој књизи, има и еротике: „Пробудили су се испреплетаних удова, голи, влажни, врели”... А и кад се она пита: „Да ли се невино поигравати уснама или примити његов језик у своја уста и загристи га као једру сочну воћку”...

Да ли вас читаоци цитирају?

Ево примера из Тузле: На промоцији књиге причали смо о два моја става, о две реченице: „Није важан терет, већ снага онога ко терет носи”, и: „Страх је мера снаге, а бол је мера вере” Ове реченице су из књиге „Запис душе”... Моје јунакиње су прошле кроз то. Оне су мој пример за углед...