Моји другови Љуба Земунац, Ћента и Дандара

Најстарији Титов унук, син његовог старијег сина Жарка, Јосип Јошка Броз (63), по образовању је инжењер шумарства, а по опредељењу човек за све послове. Не стиди се, каже, „било ког поштеног рада”.

Сад, после напуштања простора у коме је водио кафану „Чубурска липа”, настоји, са групом истомишљеника, да осноје нову Комунистичку партију, уз став да је „основни циљ ове партије уједињење комуниста Србије, па и свих са простора бивше Југославије”.

У четвртом браку, са Далидом има ћерку Тамару (3), а из првог, са Миром, двојицу синова: Небојшу (39) и Виктора (36). Од Небопјше има тројицу унука: Филипа (17), Луку (14) и Лазара (10).

Колико сад има Брозових?

То су потомци мог оца Жарка и стрица Мише. Отац је после развода са мајком, уз Златицу и мене, имао још двоје деце: Светлану и Едварда из два следећа брака, а стриц Миша има сина Андреја и ћерку Александру. Сад наша деца имају своју децу... Има нас двадесетак. Сви смо у Србији или Хрватској. Миша је сад у пензији. Живи у Загребу. До недавно је био амбасадор хрватске у Индонезији. Не виђамо се често, али сви смо у добрим односима.

Колико сте се давали спорту?

Био сам веома активан у каратеу и боксу, а у време кад је уз базен био чувени тренер Славко Његован би сам пливач, а и ватерполиста у Партизану. Међутим, младост лудост... Девојке и кафане су биле јаче од спорта... А деда је био велики навијач Партизана. Кад смо 1979. били на Тари, а ту су, на припремама, били и фудбалери Партизана, дошло је до њиховог сусрета. То се, наравно, није догодило спонтано. Уговорио сам моју и дедину шетњу у време њиховог тренинга. И тако смо нас двојица, и још неки људи, „слућајно” прошли уз терен у време кад су они били на тренингу. Та слика је обишла свет...

Чега се посебно сећате из детињства

Отац Жарко и мајка Тамара, ћерка руског Јевреина и Украјинке, су се врло брзо развели. Догодило се то кад сам имао три, а сестра Златица две године. После развода оца и мајке деда је одлучио да само он брине о нама. Нас двоје смо, са стрицем Мишом, који је од мене старији шест година, живели у кући која је била у дворишту дедине резиденције. Чувала нас је рођака, тетка Марија, и још једне жене коју смо звали тетка Савета. Обе су говориле и мађарски, а ми смо знали само српски, па смо се, кад оне говоре мађарски, љутили.То смо казали деди и он их је јако грдио.

Кад сте виђали родитеље?

Родитеље повремено. Мајка је живела сама. Умрла је пре пет, а отац пре петнаест година. Отац се једном приликом посвађао са дедом и нису говорили десетак година!

А кад је деда био уз вас?

Долазио је у нашу кућу сваки дан. Причали смо о свим догађајима. Желео је да зна са ким се дружимо, шта смо ново научили... Био је веома нежан и стрпљив. Никад није подигао глас. Никад нас није ударио. Знао је само за шалу и лепе приче. Волео је да нас гледа кад се играмо. Водио нас је на Брионе и зими и лети. Са дедом смо било до моје седамнаесте године. После тога смо нас четворо деце живели са оцем. Били смо ту Златица, Едвард, Светлана и ја, а Миша је пре тога већ био студент права.

Којим путем сте тада пошли?

У гимназији сам понављао први разред, па сам рекао оцу и деди да бих волео да идем у шумарску школу. Волео сам природу, знао сам све о расадима цвећа и дрвећа... И они су прихватуили мој предлог. Уписао сам се у шумарску школу у Краљеву. Био сам у интернату као сва деца. Нисам имао никакве привилегије. Кад сам постао шумарски техничар и одслужио војску деда ми је рекао: „Истерао си своје, а сад настави да учиш, па даље у живот”... И тако сам учинио. Завршио сам после тога шумарски факултет, а упоредо са учењем радио сам у ловном газдинству, у Илоку, па у Апатину и Белишћу.

Како сте живели у време студија?

Увек сам, као отац и деда, био немирног духа. Волео сам ноћне изласке и дружења свих врста. У тим дружењима било је и туча, али не као сад, ножевима, пиштољима...Тада су нам песнице биле једино „оружје”. А после туча се помиримо и попијемо пиће, па следећи пут поново... Мој друг био је равач Читаковић, па и Љуба Земунац, Бата Камени, Ћента, Ђоле Дандара... Били су они, како се сад каже, „жестоки момци”са којима сам делио добро и зло.

Шта су Вам отац и деда говорили?

Отац се није много мешао, а деда је волео да зна шта је било тачно. Јер, неке вести о мени стизале су до њега пре мене. Али, није се много љутио. Рекао ми је само да разуме кад се нешто догоди, али тражио је од мене да не провоцирам туче, говорио ми је да будем уздржан и смирен, а не нагао и љут.

Кад сте се виђали са дедом?

Најчешће у ловиштима, у Карађорђеву, Бељу... И тада, кад је желео нешто да ми каже, никад то није чинио пред другима. Звао ме на страну и тражио да му објасним где сам био, шта сам радио, које планове имам... Пажљиво ме слушао. Некад ми је нудио савет, а често је само рекао: „Добро, уреду је”... Често је желе и да ручамо сами, али не само због приче већ и због јела. Њему је било забрањено да једе масно, а баш то је волео, па је, кад сам био уз њега, то и јео. Њему донесу бифтек, а мени масну крменадлу. Кад нас послуже и оду - он узме мој, а ја његов тањир...

Ко Вам од познатих долазио у „Чубурску липу”?

Имам широк круг пријатеља. Били су ту глумци Драган Николић и Пера Краљ, политичар Момир Булатовић... Ово је била кафана којој је посебан чубурски шарм дао некада истакнуити новинар и песник Слободан Марковић, алијас Либеро Маркони. Он је и дао име овој кафани, по липи која расте у сред ресторана.

Да ли сте верник?

Јесам и то православне вере. Пре осам година сам крштен у руској православној цркви на Ташмајдану. Учинио сам то зато што многи желе да им будем кум, а то не могу да будем као католик. Учинио сам то у руској црви само зато што су ми обе бабе и мајка рускиње.

Шта се догодило почетком 1980?

Деда је планирао да нову годуну дочека у Карађорђеву, а да после тога дође у Игало, на опоравак. И ја сам отишао у Игало да га тамо сачекам. Међутим, лекари су променили план.Одлучено је да оде у Љубљану. У том смеру сам кренуо и ја.Тамо су му прво премостили вене на нози, а да је тада извршена ампутација, не би, можда, умро... У возу, на путу за Љубљану, шеф кабинета Бадурина, је рекао: „Друже Тито и Рузвалт је владао „без ногу” (парализа)...” А деда је на то само казао:„На овај свет сам дошао с две ноге и тако желим да одем”... А кад је, ипак, урађена ампутација то је било касно. Већ је кренула гангрена која је захватила и бубреге... Био сам уз њега све време. И дању и ноћу.

О чему сте причали?

Причали смо о свему. Питао сам га и која му је највећа политичка грешка. Рекао ми је:„То што сам дозволио примену Устава из 1974. године! Све је било припремљено без мене. Ипак, тај акт нисам потписао. Учинили су то Мика Шпиљак и Киро Глигоров. Али, нисам ставим вето на тај документ, а могао сам! И Устав је изгласан. Е, због тога се кајем”... Овај Устав је омогућио почетак разбијања Југославије. Добили смо осам држава, осам нових партија... Био сам са дедом 1979. на Косову и видели смо шта се тамо догађало... Ставили су, између осталог, дедину слику магарцу испод репа и тако га „шетели” по Приштини!! Тек тада је деда реаговао бурно, јер много тога, до тада, није знао...

А где је Тито стварно сахрањен?

Баш ту. У „Кући цвећа”. Многе приче постоје у вези тог догађаја. Али, ја сам ту био до два часа ноћу, све док није дошла дизалица да подигне овај велики камен испод ког је стављен ковчег.

Колоко људи је било у „Кући цвећа”?

То се, из неких разлога, не саопштава, а било их је, по званичним подацима, око осамнаест милиона!

Шта сте Ви учинили у том смислу?

Тражили смо, сви ми, цела наша породица, заштиту имена и дела Јосипа Броза Тита. У Србији још у томе нисмо успели, али Мише јесте у Хрватској и у свим осталим бившим рпубликама, па и иностранству. Ми желимо да то буде удружење поштовалаца Тита. На територији Југославије постоји око 400 објеката који користе име Тита. Миша је тај бренд заштитио на међународном нивоу. Желимо да се оснујемо фонд са Титовим именом из кога ће се школовати сиромашна деца свих народа бивше Југославије.

Да ли Вам је деда нешто оставио?

У историји човечанства није забележено да породица није добила ништа од оца породице, а то се нама догодило. Тражили смо само приватне ствари, јер деда није имао имевину уписану на свиоје име, али држава нам то није дала. Мени је остало оно што ми је деда дао. То су пушка и сат.

Не помињете Јованку. Да ли се виђате?

Не. Она је тако желела, а ми то поштујемо. Тај став је заузела још пре дедине смрти.