Ма, шта су мени мачке криве?

Општи случај: Где год да путујемо, где год да се селимо, главу своју са собом носимо.
Из општег случаја неизбежно следи појединачни: Где год да путујем, где год да живим, драга ми (луда) глава верно ме прати.

Али да пређем на причу.

Прва слика, пре много година, тесан београдски стан мојих родитеља. Јавља се моја старија ћера: „Мама, хоћу мацу!“. „Ма хајде, само нам маца још фали“, кажем ја, „Видиш да нема места ни за нас...“

Друга слика, пре такође доста година, већ смо у иностранству, изнајмљен стан, али ништа ново под капом небеском: „Мама, хоћу мацу!“ – понавља моја старија кћер. „Дете драго, у уговору пише да кућни љубимци нису дозвољени!“ – поново је педагошки ућуткам.

Слика трећа, сад већ пре четири године, коначно и ја преломила да купим стан. Ни у каквом уговору се не помиње никаква забрана о кућним љубимцима. На ходнику срећемо комшијске псе, а комшија са спрата има и једну огромну дебелу кују и снежнобелог мачора – персијанца. Ћере већ поодрасле, одавно су тинејџерке, па у складу са тим мењају тактику, више ништа не моле нити питају, него ме обавештавају: „Мама, ми смо решиле да набавимо мацу која ће да се зове Пени Лејн.“

Тачка. Глас сасвим одлучан, крај реченице, крај дискусије која није ни почела. Мени понестају аргументи. Увек сам живела у релативно тесним становима, па никад нисам имала ни једну животињу. Целог детињства сам завидела сестри од стрица, која је живела у кући и имала и куцу, једно преслатко рундаво бело мешанче теријера, и неколико мачора, расних авлијанера. А морам да признам и да су ме додатно поткупиле омажом „Битлсима“ – макар сам се изборила да се музички укус дечице ми драге не разликује много од мог, што је, признаћете, завидно педагошко достигнуће.

Кад случај хоће да се намести – намести се. Неколико дана после тог, да кажем, разговора, најављује ми се пријатељица: „Пролазмо поред твоје куће, свратили бисмо на спавање, да ли ти одговара?“ Ма, мислим се, наравно да ми одговара да у овој туђини разменим неколико „нашких“ речи са неким одраслим, „Само дођите!“.

Ауто се паркира у дворишту, ја сишла да као добра домаћица дочекам госте, и пријатељица ми каже: „Морам да ти покажем шта имам на задњем седишту. Ако не волиш животиње, могу оне да преспавају у колима, нема проблема!“

Кад, тамо, два преслатка мачета у кавезу – носиљци. „Ову мачкицу сам понела пријатељици код које идемо после тебе, а мачорчић је много миран и туњав, плашила сам се да га оставим код куће са одраслим мачорима, умлатили би га, па сам га понела да мачкици пави друштво. Иначе су тетка и нећак, деца од мајке и кћерке, и тетка је две недеље старија, а обоје имају по око три месеца“ – обавештава ме пријатељица.

„Ма, слободно их понеси горе“ – изговарам најглупљу од многих мојих глупих изјава – и, да скратим причу, како су маце ушле у мој стан, тако из њега више нису изашле. „Грехота је раздвајати их“, закључила је пријатељица, „видиш како се лепо слажу, а код тебе баш има места!“ – а таман сам била лепо наместила и ушушкала нови стан, онако по мераку. Старија ћера је била очарана, сва блажено срећна, и одмах је стрпала маце у свој кревет.

Идила је трајала неко време. Маце су биле мале и немоћне, понекад би, онако трапаве, нешто обориле или направиле неку штету, али им то нисмо узимале за велико зло. Старија кћи се лепо бринула о њима, мазила их, четкала, чистила и мењала песак, а млађа и ја бисмо их помазиле кад нам се заплету у ноге, и тако смо заједнички живеле у мирољубивој активној коегзистенцији.
Али, авај, деца расту, завршавају школе и крећу на студије, па ни моје старије дете није било никакв изузетак.

Овде није обичај да деца живе са родитељима током студија, чак ни ако је факултет у истом месту (не само да су факултети бесплатни, него држава свима који су на школовању даје извесну „плату“ - довољну за кров над главом и храну, као и да још малко преостане за пиће, тако да су пунолетна деца практично финансијски независна од родитеља.

Додуше, за пиће не остаје довољно бар из два разлога – алкохол је овде врло скуп, и омладина пије изузетно много – али то су све теме за неку другу причу. Мачке, које су тема ове приче, нити студирају, нити пију). Тако ме је ћера једног лепог дана обавестила да ће да се исели, и да у студентском дому у коме је добила собу мачке, наравно – нису дозвољене.

„Ја нисам била код куће кад сте узеле мачке. Никако не могу да будем одговорна за њих. Твоје је било да тинејџеркама забраниш да праве глупости, а не да им у томе помажеш“ – обавестила ме је млађа кћи, користећи своју познату неумољиву логику. Шта да јој кажем? Деца су украс света, познато је, па била и тинејџери...

А недавно се и она одселила од куће, дошло је и њој време да отпочне самосталан живот.

И тако је брига о мацама спала само на мене. Па, ето, за рубрику „Мој живот у иностранству“ - мој живот у иностранству је луд провод. Кад касно поподне, увече или усред ноћи, како кад, коначно дођем кући, најчешће поприлично смлаћена – затекнем хаос свуда по стану, на патосу и по фотељама приметан слој длака, на кожној софи још неколико свежих огреботина, а купатилом се шире миомириси и поред отвореног прозора.

Наравно, мацама не пада на памет да би кроз тај прозор могле и да изађу и отшетају у бели свет – зашто би се упуштале у авантуре, кад их у мом стану чекају „висок ниво услуге“ и завидна слобода? Е, тако све то лепо почистим, усисам, пребришем и средим до ујутро, кад поново одем на посао – само да бих кад се вратим у стану затекла исти свињац  (упс, заправо - мачињац) .

Види моја добра пријатељица Ана, иначе велики шерет, да очајавам због мачака и да не знам шта ћу са њима (нико неће одрасле мачке, а да их водим код ветеринара „да их успава“, како се овде каже, а заправо убије, преведено на свакодневан језик – немам срца, исувише су младе и слатке), па удара бригу на весеље, причајући ми виц:

Расправљају свештеници три велике светске религије о моменту када почиње живот.

Први каже: „Неспорно, живот почиње тренутком зачећа!“, а други одговара „Па, знате, свашта може да се догоди током трудноће, тако да ми сматрамо да живот почиње рођењем, првим плачем!“.

Гледа их трећи, врти главом, па коментарише: „Драге колеге, уз сва уважавања ваших ставова, морам да вам кажем да немате појма о чему говорите. Живот почиње када деца оду од куће, а пас угине!“.

„Али, мачке живе дуже од паса“, одмах додаје Ана, – па наставља да ме „теши“, уз свој познати заразни смех – „Али не брини се, млада си ти још, дочекаћеш...“

Тја - никада нисам имала много симпатија за мале старе саме даме са мачкама – а сад сам и ја постала једна од њих. Ма, тако ми и треба...

П.С. А одакле вам ово пишем? Па, из Данске – земље у којој, по многим испитивањима, и то чак и сасвим озбиљним испитивањима, живе најсрећнији људи на кугли земаљској. Ваљда и најсрећније мачке. А ја? Ма, шта су мени мачке криве? И шта су ми Данци криви? Погледати почетак текста...