Твоје лице, моја душа

Доселили смо се у Данску пре нешто више од 6 година. Пуно кофера и два бебирона у рукама. Сад су то већ велики момци. О Данској нисмо знали ништа више од података које смо могли да прочитамо на интернету. Никога ко овде живи нисмо познавали. Пошли смо са главом пуном савета и прича које је неко од некога чуо, како је ово земља хладних, дистанцираних људи и како ће бити јако тешко да се уклопимо.

Да је било хладно кад смо дошли, јесте. И снега до колена, и дебелог минуса. То је ваљда била једна од хладнијих зима које овде памте. Сећам се прве куповине намирница и мог очаја што већину ствари не могу да препознам. Долазила сам кући са по пет ствари за које мислим да евентуално могу да буду оно што мени треба. Најчешће једна јесте…

Убрзо по доласку смо почели да учимо језик. Мало је рећи да сам се осећала збуњено на првом часу . Ја једноставно нисам могла да изговорим гласове које је професор захтевао од нас да поновимо, нити сам препознавала разлику између многих од њих. После доста успона и падова у мотивацији за учење, сада сам дошла до тога да сам искрено заволела овај, за моје уши, необични језик.

У фирми у којој радим има нешто више од 60 запослених, од тога је нас троје странаца. ДваАмериканца и ја. Ја сам прва Српкиња коју је било ко из моје фирме упознао. О Србији знају оно што чују на тв-у, бескрајно су збуњени нашим православним обичајима и и даље им је највећа енигма зашто не размењујемо поклоне за Божић. Али зато кад донесем домаћу ракију из Србије сви кажу да бољу нису пили! И то је, ваљда, добар начин да памте Србију!

Верујем да има пуно људи којима Данци делују резервисано и ”хладно” али ја такав осећај никада нисам имала. Мислим да је разлог томе чињеница да сам овде дошла са позитивним ставом и жељом да стекнем пријатеље.

Поред Срба, имамо и доста данских пријатеља са којима се веома често дружимо и посећујемо. Странци се обично томе чуде и напомињу како је тешко бити позван код Данаца у кућу. Можда, али се мени чини да се ти исти странци не претржу да позову Данце у госте.

Данска је дивна земља за децу. Могућности које им се пружају су фантастичне. Почевши од вртића и школа па до ваннаставних активности и различитих клубова које имају. Једино што треба савладати културолошку разлику да деца до одласка у велики вртић (за децу старију од 3 године) у малом вртићу (од 6 месеци до 3 године) поподневну дремку проводе у колицима, напољу, докле год је температура изнад -10Ц. Тек ако је хладније од -10Ц спавају унутра.

Често се могувидети родитељикако на тераси свог стана успављују дете или оставе колица испред кафеа, док они у топлом испијају своју кафицу. Мени се то у почетку чинило варварски. Сада сам научила да прихватим такво понашање али признајем да ја то не бих могла да урадим.

Пре неколико година је био један чланак у новинама како је једна Данкиња ухапшена у Њујорку под оптужбом да запоставља своје дете, јер је, поведена Данским обичајима, оставила успавано дете у колицима испред ресторана у коме је ручала.

Једна од битнијих ствари у Данској је њихов црни хлеб. Једу га свакодневну и куну се у његову важност за здравље. Ја га јако волим и једем редовно, али познајем пуностранаца који не могу ни да га помиришу. Већина Данаца га једе за ручак, у комбинацији са свакојаким салатама, рибом или месом који се ставе директно на хлеб и тако добије својеврстан ”отворен сендвич”.

У сваком случају, за оне који можда размишљају да се преселе на север Европе, Данску као земљу одредишта могу само најсрдачније да препоручим.

М. Д. - Копенхаген