Шта да се ради?

Читам ову рубрику са великим интересовањем, морам да признам, иако бих, наоко, то исто време могла и паметније да потрошим. Али пошто се готово свакодневно враћам да видим да ли се појавио неки нови чланак или нови коментар, могу само да закључим да ме се оно што овде пише тиче више него многе друге ствари које се дешавају по белом свету, па чак и у мојој непосредној околини.

И сама себи постављам питање које дискутанти једни другима често постављају: „Па ако сасвим добро знаш зашто си отишла из Србије, ако ти се многе ствари у њој и даље не свиђају, ако си изгубила сваку наду да ће за време твог живота тамо да буде боље, ако ти је ту где си (краљевина Данска, заједно са шкрипавим „данским краљевским возом“, за вашу информацију) сасвим добро - зашто онда и даље траћиш време на „Политици“ и читаш коментаре који те већином нервирају?“

Обичан мазохизам, носталгија, „жал за младос“, или шта већ?

Пошто мазохиста и носталгичар углавном нисам, а и поред онога што крштеница показује не признајем да сам ушла у „озбиљне године“, биће да нешто из горњег питања није тачно. Знам и шта није тачно - иако сам рационално зкључила да нема шанси да Србија постане земља удобна за живот док сам ја жива (а, признаћете, то ме доба ипак највише занима), ипак емоционално одбијам да поверујем у такав закључак. Сигурно је могуће да нешто урадимо, па да се макар нешто у Србији покрене на боље!

Е, а шта и како?

Сећам се, пре тачно двадесет година, кад су моје колеге, рођаци и пријатељи масовно одлазили из земље, причала сам им и писала: „Ама зашто идете? Тамо где одлазите никога не знате, нико вас не зна. Биће вам потребан огроман рад и труд да се иоле докажете, да вас иоле прихвате! Па што онда тај рад и труд не уложите овде, да заједички од ове земље коју имамо направимо место вредно живљења?“ - Е, тако сам тад причала.

А онда сам 1996. утврдила да не само што мој рад и труд не дају икакве резултате, него сам и ја постала део проблема - неко ко не успева да заради ни за кров над главом нити за основну храну за децу коју сам родила. И кад сам схватила да није моја кривица то што у балканском хаосу не умем да се „снађем“, пресавила сам табак и отишла у прву земљу у којој сам нашла посао - а то је већ поменута Данска.

Ево, 15 година касније, нисам се обогатила, нисам постигла ништа значајно у струци или друштву, али сам успела оно што ми је средином деведесетих у Београду деловало немогуће - да своју децу осамосталим и изведем на пут. И да их убедим да су знање, рад и поштење корисне особине, достојне поштовања. И да није потребно „сналазити се“, да је довољно само поштено радити, па да може сасвим удобно да се живи.

Добар другар из гимназије и са студија, кога сам после много година пролетос срела у Калифорнији, подсетио ме је на моје некадашње „Остајте овде!“. Слегла сам раменима. Нисам знала како да останем у Србији, признајем.

Али сад, кад имам вишак времена и, ваљда, некакво животно искуство, мучи ме питање шта и како могу да урадим па да помогнем, макар мало и макар у нечему, тој земљи коју и даље волим, више него и једну другу, иако ме је дебело изневерила (знам, мајчице Данско, хиљаду пута сам рекла - да те нема, требало би те измислити, и бесконачно те поштујем - али, ипак, неразумна глава и даље навија за Србију кад год се репрезентације у било чему сретну).

Ето, моје питање, на које немам добар одговор, гласи: како ми, обични средовечни људи расејани по белом свету, без могућности да сакупимо и приложимо значајну суму пара, али са добром вољом и искуством из средина које итекако функционишу, како бисмо нешто од тог нашег искуства, знања, добре воље и времена могли да потрошимо у Србији, па да она постане макар мало боља?

Озбиљна опасност у нуђењу помоћи је „поповање“ и „сољење памети“ - „Шта нам то сад причате, а где сте били кад... (ставите који год догађај хоћете из недавне прошлости)?“. Верујте ми, немам намеру да икоме ишта попујем, али заиста мислим да у емиграцији има много људи сличних мени - сасвим солидно образованих људи са одраслом децом, близу пензији или чак и младих пензонера, који због породичних и многих других разлога не планирају да се враћају у Србију, али имају и времена, и добре воље, и многих корисних знања и искустава, којима би некеко могли да помогну Србији.

Свет никада није био мањи, авионске карте никад јефтиније, а могућности за комуникацију никад боље. Али како конкретно да помогнемо? Имате ли идеја?