Кафу нашу насушну нам дај...

Људи су свуда исти, само су понегде мало "истији" ...

Улазим јуче у кухињу на послу, пред сам крај радног времена. Тамо стоје Улрик, секретар, Кадија, хаузмајстор, Стиг, Кадијин помоћник и Пеле, колега из суседног оделења, стојећки пију кафу, нешто причају и изгледају много срећније него што је уобичајено за место и време у којима се налазе.

Улрик, са озареним изразом на лицу, погледа у мене, па каже: „Да видимо како ће она да реагује!“

Ма, шта има да реагујем, мислим се ја, дошла сам само да попијем последњу кафу пред одлазак с посла, није то никакав разлог за трошење емоција. Прилазим машини за кафу која стоји у ћошку кухиње тако да се не види док јој се сасвим не приђе, и следеће секунде чујем себе како вичем:

„Тоооо, мајстори!“ (или како се то већ каже на „денглишу“ који користим у свакодневној комуникацији – мешавини данског и енглеског, који су тако високостручно побркани у мојој глави, да често усред реченице потпуно несвесно прелазим са једног на други – а у речник драгих ми пријатеља ушло је неколико мојих оригиналних денглишовских кованица, које користе када ме треба завитлавати – пречесто, из мог ћошка гледано).

Уместо наше старе машине за кафу, која је од садржаја кутија извађених из замрзивача правила нешто чему је једини исправан назив био „у браон офарбана водица неодређеног укуса“ стоји гланц-нова машина која користи права, правцата зрна кафе – и на притисак дугмета их меље и прави неку од двадесетак комбинација са млеком, какаом и шећером. Може чак и „јача-горча“, што је моја омиљена варијанта из свих оновременских београдских кафана. Једино што „јача-горча“ у интерпретацији наше нове машине не значи турску кафу, него еспресо од више кафе, а без шећера и млека.

Дивим се машини и збуњено стојим пред свим тим дугметанцима и комбинацијама истих, док колеге предлажу да пробам ово или оно, и распитују се да ли знам шта је „Бечки меланж“.

Не знам, признајем, али ћу да сазнам, па одлучно притискам одговарајуће дугме, остављајући јачину кафе и количине шећера и млека на стандардним вредностима. Чује се звук млина за кафу, па шиштање паре, и убрзо шоља тога што машина зове „Бечки меланж“ мирише пред нама. „Није лоше, није лоше“, блажено коментаришем, док ме колеге исто тако гледају, пијуцкајући своје напитке.

Улази Криста, млада и хиперактивна приправница, гледа нас тако задовољне, па пита: „Који вам је враг, шта се дешава?“ – да би одмах потом вриснула: „Вау, вау, јес, јес, јес!“ и почела да скаче по соби као мало дете које је управо добило давно жељену играчку.

Како је мало потребно да би се људи усрећили – и то чак и сити и задовољни људи у богатој и сређеној земљи!

И ту ми, не знам зашто, кренуше сећања на добра, стара времена...

Има ли међу вама, драги читаоци, неко ко зна шта је „јотовача“?

Врста кафе, веровали или не, али да би се разумело значење тог маштовитог назива, који заправо сасвим прецизно описује дотичну кафицу, потребно је извесно знање и математике и електротехнике. А где да боље изучите обе те корисне науке, него у чувеном подруму Електротехничког факултета у Београду, у коме се налази још чувенији КСТ, илити Клуб студената технике? Е, у КСТ-у се у своје доба кувала најбоља јотовача на свету!

Комплексна анализа је врло озбиљна грана математике, која има многобројне примене у електротехници. Полази од тога да свака величина има два дела – један стваран, реалан, и други замишљен, имагинаран, који се комбинују по одређеним правилима. Шанкери КСТ-а, будући електроинжењери, приморани да се у слабо постојећем слободном времену зноје проучавајући комплексне функције, пребацили су чак и кување кафе у комплексан домен, при чему је у њиховој интерпретацији вода представљала реалан, а кафа имагинаран део.

Имагинарну јединицу математичари најчешће означавају са „¡“, али пошто у електротехници „¡“ већ представља струју, неко се досетио да се имагинарна јединица за електричарске потребе означи са „ј“. И, ето, од тог замишљеног дела КСТ-кафе, означеног словом „ј“, настаде назив „јотовача“. У своје доба, шанкери КСТ-а су се хвалили да од 100 грама кафе могу да скувају 100 кафа, јотовача, наравно... Беше некад, сад се приповеда...

Ето, што се кувања кафе тиче, и КСТ-шанкере, и касније тета-Мице, Рајке, и како су се већ све звале кафе-куварице на разним местима на којима сам у међувремену радила, може да замени обичан апарат – који кува увек стандардно исте кафе, и то баш добре кафе од сасвим свеже самлевеног зрна. Још ће да измисле и апарат који ту пред вама, док чекате, пече зрна кафе, ако се само потруде! Нека су покој души и лака земља некад чувеној јотовачи! Али исконску људску потребу за пијуцкањем кафице и причањем свих могућих прича уз кафицу (да не употребим краћи и прецизнији израз - оговарање) ништа не може да замени. Па макар разговор био и на „денглишу“, или било којој десетој мешавини језика која је иоле разумљива на географској ширини и дужини на којој су се састали дотична кафица и дотични људи.

Наравоученије: Људи су свуда исти, а носталгију и „жал за младос“ није паметно бркати.