Зашто писци пишу

Шпански дневник „Паис”,и италијанска„Република” објавилисурезултате занимљивог испитивања. Обратили су се бројнимпризнатим књижевницимакојима су поставили питање: зашто пишете? Међу одабраним испитаницима (више од 50 аутора)нашли су секако времешни тако и млади писци, нобеловци и они који ће, можда, тек добити Нобелову награду.

За америчког писца (јеврејског порекла) Натана Ингландера писање представља једини начин да заведе мало реда у хаосу, докбелгијска књижевница Амели Нотомб истиче да она није изабрала да пише и објашњава: „То је исто као када се заљубите.Човек не зна како је до тога дошло, али у најмању рукутреба то да проба:он посвећује писањусву енергију, све мисли, свевреме. Поступак писања, као и љубав, јестенешто што се чини”.

Марио Варгас Љоса: Писање је трансформисало мој живот

Нобеловац Марио Варгас Љоса, објашњавајући због чега пише, прибегава аутобиографским дигресијама: „Пишем зато што ми је читање у детињствупружило велико задовољство, дало ми је могућност да искусим веома одушевљавајуће доживљаје, трансформисало је мој живот на тако чудесан начин да верујемда је моја књижевна вокација била једна врста транспирације која је потекла од те огромне среће коју ми је давало читање.

У извесном смислу, писање је било као неопходно изливање или допуњавање читања, које за мене остаје да буде врхунско искуство богаћења, оно које ми помаже дасе суочим са било којим типом невољеили промашаја. С друге стране, писање, које је на почетку активност која се меша у твом животу са другим, са искуством постаје твој начин живљења, централна активност, она која у свему организује твој живот... Писање је постало центар свега што радим до те мере да не бих могао да замислим живот без писања и, очигледно, без његове неопходне допуне, читања”.

Андера Камилери, „отац” проницљивог сицилијанског инспектора Монталбана, поетски се изразио:

„Пишем зато што је то увек бољеод истоваривања сандука на централној градској пијаци.

Пишем зато што не знам друго да радим.

Пишем зато што после могу да посветим књиге мојим унуцима.

Пишем зато што се тако сећам свих особа које сам волео.

Пишем зато што ми се свиђа да самом себи причам приче.
Пишем зато што волим да приповедам догађаје.
Пишем јер на крају могу да попијем једно пиво.

Пишем да бих вратио нешто од свега онога што сам прочитао.”

Британскиписац бестселера Кен Фолет одговара: „Када се ујутру пробудим, прва ствар на коју мислим је да напишем следећу сцену моје књиге. То је оно што ме највише забавља. Фантастично је посветити се нечемушто неко зна добро да ради. Забављам се пишући, али „забављати се” је речкоја не објашњава идеју до краја. Чин писања ме одушевљава. Увлачи сав мој интелект, моја осећања и обухвата све оно што знамо свету и како функционише људско биће. Све то је део изазова ради придобијања пажњемојих читалаца”.

КњижевникАнтонио Табуки, један од италијанских кандидата за Нобелову награду, написао је да би више волео да одговори на преформулисано питање: зашто се пише? „Пре неког времена, када сам био млад, слушао сам Семјуела Бекета како одговара:„Не преостаје ми ништа друго”. Сви могући одговори су валидни али са знаком питања. Пишемо јер се бојимо смрти? Пишемо јер се бојимо да живимо? Зато што имамо носталгију за детињством? Зато што је прошлост побегла на брзину или зато што хоћемо да је зауставимо? Пишемо зато што због старости осећамо носталгију, жаљење?Зато што бисмо желели да смо урадили једну ствар коју нисмо урадили? Зато што смо овде,а хоћемо да смо тамо, а да смо тамо, зар не би било боље да смо остали овде? Као што је говорио Бодлер: живот је болница где сваки болесник хоће да промени кревет. Један верује да би могаобрже да оздравикада бисе налазиопоред прозора, док другимислида би му било боље у близини пећи”.

Умберто Еко: Пишем зато што ми се свиђа

Славни писац и филозоф Умберто Еко био је најконцизнији у свом одговору. На питање зашто пише,написао је само „зато што ми се свиђа”. Мождаи зато што јемотивација за писање, ипак, мање важна од крајњег резултата књижевног рада.