Да платимо, молим. Одвојено.

Живим у Шведској и бавим се угоститељством. Нагледао сам се супружника, парова и осталих који то тек постају, како сами своје рачуне плаћају. Одвојено. Ни кока-кола, ни најобичније пиво не познају туђу платну картицу.

У ресторанима праве се разна славља која обилују свакојаким веселим тренуцима после којих, међутим, увек следи ситуација која на крају то поквари.

А то је колона гостију пред касом.

- Извините мени наплатите порцију шкампа, један сок...и..колач.

- Ја сам имао само кафу...изволите картицу.

И тако се отегне колона а чекање на каси зна да траје дуже него само славље.

Један брачни пар је свакодневно свраћао у наш ресторан. Месецима сам их гледао како се после посла налазе ту код нас, попију по пар хладних пива пре одласка кући и наравно плате – одвојено.

Довољно сам их упознао да сам био помало упућен и у њихове послове, музику коју воле...обичне ствари...тако сам међу првима сазнао и да је ОН остао без посла. Наравно она је и даље радила и њихове навике се скоро уопште нису промениле. Долазили су отприлике у исто време: Она после посла и он да јој прави друштво.

Променила се само једна ствар.

Она је и даље пила по неколико хладних пива а он само једно или ни једно.

Ни то једно му није плаћала него се уписао код нас „на црту“ па временом када дође до неке сиће, регулише то.

Ми као сваки угоститељи, не из љубави него због добробити посла, умели смо га почастити пићем, дезертом или једноставно не наплатити баш сваку ставку коју је гост наручио.

Наш гест уз захвалност и велики осмех је прихваћен али он је обично и трајао све док и најситнији кусур од рачуна нисмо вратили.

"Хладни" или не, небитно је. Ја их никада нећу разумети.

Живим крај њих, срећем их свакодневно али и даље их нисам упознао!