Свођење рачуна

Узалуд говорим себи да је 31. децембар само обичан датум, дан као и сваки други, и да никакве истинске прекретнице у њему нема. Узалуд рационализујем све то и објашњавам себи да је ноћ између децембра и јануара само још једна од ноћи у овом, прилично досадњикавом, животу. Не вреди. Унутрашњи саботер само вреба прилику да почне да своди рачуне. Да подвуче црту. Дође пред мене као неки мрзовољни келнер коме истиче смена, и каже: ,,Да видимо, госпођо, шта смо овде имали”. Чуј, шта смо имали!? Па знамо шта смо имали, наравно.

Имали смо 365 јутара која почињу тако што дланове притиснете на очи, да истерате из себе наговештај јутарње главобоље, имали смо тапкање кроз полумрак до спасоносне воде (Није ли то чудно, помислим некад, како нам се чини да вода спира са нас све ноћне магле?), имали смо невољно ослушкивање цеви у суседним становима, пребројавање јутарњих таблета на длану, имали смо, зар не, покушај да се ноћна тишина продужи, да се остане у ћутању колико год је то могуће. Барем тако изгледа кад се рачуни своде у неком туробном децембарском дану.

Али онда треба бити поштен и према себи и према оном свом келнеру који чека да наплати, па се сетити и маја и јуна, и како вас је пробудио неки топли зрак сунца који је кроз ролетне некако нашао пут до вашег лица и одмакао вам косу са очију и тако се играо на вашем јастуку док вас није натерао да се пробудите са осмехом на лицу. Онда сте се пробудили, ништа вас није болело, чули сте како нешто у вашим грудима пева и трудили сте се да останете мирни још неко време, јер ту, иза ваших леђа, још увек је мирно дисао неко врло драгоцен, на кога сте једва чекали да спустите руке.

Добро, било је и оних јутара кад се уопште нисте ни будили, напросто због чињенице да нисте ни спавали. Некад од бриге, некад од посла, некад од радости. Јутро је чудно ако уопште нисте спавали. Имате утисак да сте ушли у свој сопствени паралелни универзум и да сте постали неко други, сасвим налик на себе од јуче, али ипак различит. Јер док спавамо, ми се предајемо некој сили која је по свему од нас јача. Кад год пристанемо на сан ми увек помало пристајемо и на сопствену смртност или барем на оно стање из времена док се још нисмо ни родили, на свет у коме нас нема. Свако падање у сан помало је мирење са тиме, и сваки пристојан човек, сваке ноћи, уради тај мали ритуал признавања јачој сили да је заиста јача. Али ако не одете на спавање, онда сте урадили малу диверзију, избегли сте један привремени нестанак из сопствене свести, одбили сте да одете на редовни и обавезни ремонт код свог ноћног механичара, рекли сте вишој сили: ,,Нека, ја ћу то да оправим сам”, и ушли сте у следећи дан заобишавши једну малу несвест. У свођењу рачуна, дубоко верујем, овакве дане требало би посебно обележавати и тарифирати. Они су по много чему чудновати, упркос уморним капцима. Дани кад ноћне виле нису имале прилике ништа по нама да чепркају.

Ви сте можда заборавили, али ваш конобар сигурно није – дане кад сте били на путу и кад се нисте уопште будили у свом кревету. Па макар сте били само код тетке у селу, нема везе. На овакве дане, тарифа је скупља. Сваки пут кад сте успели да умакнете из своје свакодневице, ушли сте у црвену зону, даме и господо, и прешли на другу тарифу, да се изразимо језиком таксисте.

И онда, иако такав луксуз себи заиста ретко можете да приуштите, било је и оних јутара из треће тарифе. Ретко додуше, али је било. Оно кад вас сви оставе на миру и – што је најчудније – ништа вам то и не смета. Пробудите се ујутру и нико вас нигде не очекује. Подигнете са пода јучерашње новине и мирно их читате наредна два сата и свашта занимљиво у њима нађете. Дани када вам телефон ниједанпут не зазвони и када вам се чини да је цео свет, тамо негде напољу, обазриво пригушио звукове како бисте ви повратили енергију за наставак свог живота. Кад сводите рачуне, сетите се обавезно и оваквих дана.

Невоља је у томе што се рачуни не своде у јулу, у мају, у неком топлом септембру, не своде се док нам сунце испуњава прозор и док се нека деца весело довикују на улици. Не, рачуни се нажалост своде кад опадне све лишће са грана, кад нам се дах леди од хладноће и кад нам кошава продире у неиспавани ум. Тада, у таквом неком јутру, може се заиста учинити да година коју остављамо за собом није баш заслужила да је по било чему лепом памтимо. Још и горе, може нам се учинити да ни ова која долази неће бити ништа боља, да ће из нас исцедити последње атоме снаге.

Али како је све, баш све, у животу варка, тако је и наша зимска неверица само привид. Јер нешто лепо ће се, кад-тад, ипак, поново догодити и ви то знате. Ако ништа друго, доћи ће поново онај дан кад ћете да седнете у неку летњу башту, испод неке липе, и да наручите хладно пиво. И сви који тада буду пролазили улицом учиниће вам се симпатични. Што је такође варка, али шта мари. Варка је, више-мање, све што у овом животу и имамо.