Прегрејавање страха и планете

Док су се минуле недеље Европа, али и безмало цео свет, бавили Украјином, Сиријом, несталим малезијским авионом, блокираним Твитером у Турској или реконструкцијом француске владе, мало ко је приметио наизглед мање важну вест да скоро четвртини европских бумбара прети изумирање, због климатских промена и све интензивније пољопривреде. Рекло би се, ма какви сада бумбари треба да нам скрећу пажу када свет „гори”. Међутим, управо судбина ових инсеката, који имају кључну улогу опрашивања у производњи биљака неопходних за прехрану људи, представља доказ да повећање броја нафтних и многих осталих финансијских „бумбара” утиче на бројне климатске промене које се тичу свих.

Међувладин панел Уједињених нација, задужен за климатске промене, минуле недеље покушао је да у извештају укаже да у пракси већ живимо последице глобалног загревања планете, будући да су све чешће несташице хране и воде, потом природне катастрофе, а све то повећава опасност од избијања ратова. Алармантна упозорења научника, које је ангажовао УН, по ко зна који пут поделила је стручну јавност на две екстремне групе.

С једне стране су они који уопште не верују у постојање климатских промена и глобалног загревања, већ истичу да би просечна температура на планети расла и када би престали да користимо фосилна горива. С друге стране су они који сматрају да човечанство по сваку цену мора одмах да одустане од коришћења нафте, угља и свега оног што повећава емисију угљен-диоксида и гасова са ефектом стаклене баште, јер у супротном нас чека брза смрт, због подизања нивоа океана и мора, све чешћих поплава, топлотних и ледених таласа, као и мањка хране и пијаће воде.

Што је најгоре, и једни и други очигледно претерују, али су уједно и делимично у праву. Поборници нафтних „бумбара” су у праву да би се глобално загревање дешавало и без утицаја људи, будући да и њихови опоненти отворено кажу да су „људи вероватно највише одговорни за глобално загревање”. Дакле, и без утицаја људи дошло би до извесног загревања Земље, али свет би доживео огроман раст цена и економску кризу због преласка на скупе „зелене технологије”. Наравно, поборници овог става сасвим греше када тврде да нема ништа лоше од коришћења нафте и угља, будући да се загађење и његов негативан утицај на људе може чак голим оком видети у светским престоницама, као што су Пекинг, Њу Делхи, Париз и Лондон, који минулих месеци бележе рекордне нивое смога.

Еколошки активисти и научници, који поткрепљују тезу о убрзаним климатским променама, такође делимично нису у праву, будући да су УН и пре 25 година имали подједнако алармантна упозорења о томе да ће, као последица глобалног загревања доћи „до несташице хране, горива, лекова и прихода”. Катастрофична предвиђања с нису догодила. Бар не предвиђеном брзином.

Неопходно је признати да разлог за претеривање о загревању планете, као и за претеривање да ће се климатске промене подједнако брзо догодити и ако одмах престанемо да користимо нафту и угаљ, представља – новац.

Нафтна индустрија и бројни политичари, који живе од њихових издашних донација, без сваке сумње у наглом преласку света на електричне аутомобиле и коришћење струје произведене коришћењем снаге ветра и воде, виде своје конкретан финансијски губитак. Чак и они политичари и богати инвеститори, који имају развијену еколошку свест, страхују од финансијских губитака које су у пракси видели на примеру америчког богаташа Томаса Буна Пикенса, који никад није успео да иоле профитира када је пре седам година одлучио да улаже у „зелену индустрију”. Штавише, његово улагање у, како је тада најављивао, највећу „фарму” ветрогенератора на свету заправо га је само „одувало” са „Форбсове” листе 400 најбогатијих људи на свету.

С друге стране, и заступницима друге теорије често је на уму новац. Тако бивши амерички потпредседник Ал Гор, који је тек после одласка са функције постао велики борац за спречавање климатских промена, није пропустио да уз своје гласно залагање за добробит планете згрне и десетине милиона долара. И пример британских научника, који су признали да су у истраживању намерно занемарили доказе који делом доводе у питање теорију о загревању планете, указује да су и научници некад приморани да се приклоне алармантним упозорењима, што им омогућава да после добију још средстава за наставак истраживања. Критичари научних претеривања ће одмах истаћи пример биолога Пола Ерлиха, који је 1968. у књизи „Популациона бомба” прогнозирао да ће 2000. доћи до такве пренасељености планете да ће стотине милиона људи умирати од глади. Захваљујући новим технологијама у производњи хране планете није доживела толико распрострањену глад, а Ерлих је и данас угледни научник.

Стога можда треба послушати Мета Ридлија, америчког аутора који се специјализовао за научне контроверзе, који каже да је „минулих педесет година скоро свако плашење (будућим) стањем светске животне средине доказано било претерано”.

Ипак, истина је негде између финансијских „бумбара” и оних који се боре за спас бумбара. Само је неопходно наћи ту равнотежу у којој ће свет довољно брзо кренути ка „зеленим технологијама” да олакша планету од загађења, али да то буде и довољно споро да не успори превише развој привреде.