Честитка министрима

Србија сутра добија нову владу пред којом је гомила проблема од којих би се свако одговоран пре уплашио него ухватио у коштац. Какав је то амбис пред којим стоји наша земља и с чије ивице би је нова влада морала вратити на прави пут? Да би се некуда кретали, ипак, пре тога, морамо да утврдимо где се тачно налазимо.

У земљи у којој је последња економска реформа била кад је Богољуб Карић обријао бркове, грдно се варају аналитичари и дежурни саветодавци који мисле да је буџетска провалија једина, има и дубљих, а можда и опаснијих бездана. Нема области која није руинирана, нема поклопца испод кога не вире утваре корупције, нема закона ни моралне норме која није бар једном обесмишљена.

Како су нам објаснили, избори су расписани због консензуса, да би власт добила дозволу народа да спроведе тешке и болне реформе, али њих смо, како примети један владика, имали на претек, да пробамо са обновом. Али, за њу нису довољни фискални резови или смањење плата чиновницима.

Може Вучић да из света скупи стотину експерата, али ће му систем падати све док је могуће да, на пример, пре месец дана у Панчеву на једно директорско место „изаберу” човека на чију је диплому печат стављен после расписивања конкурса, а где је конкурсна комисија само статирала.

Србију неће сигурно променити политичка каста састављена од професионалних вршилаца дужности, страначких војника, ботова којима су лепљење плаката и слање коментара на сајтовима врхунски домети у професионалној каријери. Такве људе у локалним срединама грађани препознају по слабашном интегритету, танком образовању и дискутабилним способностима.

Џаба све стратегије и реформе правосуђа ако нико није крив за продавање диплома будућим правницима у Крагујевцу. Тај пример је вододелница која, нажалост, показује да се мењају актери, а накарадни систем наставља по старом. Судије, тужиоци, адвокати и остали могу и наредних 50 година да се овако „реформишу”.

Неки педантни хроничари су забележили да смо школство и здравство реформисали укупно чак 60 пута, а резултати су, углавном, катастрофални. Школујемо кадрове за прошла времена, а најбољи одлазе из Србије. Здравство нам је тешко болесно, болнице пропадају, пара претекне само за плате иако доста лекара вози луксузне лимузине, пацијенти су заглављени на вишегодишњим листама чекања. Није ни чудо ако млади медицинари уче за лекаре, а сањају да постану директори болнице уз обавезно учлањење у партију.

Примера има на претек, али од кукњаве и бацања камења у блато у коме се ваљамо, нема велике користи. Али то добро знају и министри који се у недељу буду нашли пред скупштином и текстом заклетве у рукама. Ако не успеју да, бар мало, промене Србију пре него што она промени њих, онда ће господи министрима, а и нама с њима, свеједно бити колико је дубок онај амбис пред којим стојимо.