Крсна слава у војничком рову

Михајло Вулетић Мика из Ратковића, код Рековца, из Великог рата је изашао са чином поднаредника, Албанском споменицом и још неколико одликовања. Потомци га памте као великог радника, борца и људину с лепим брковима. Пољопривредне послове и ковачку радионицу оставио је да би се одазвао на општу мобилизацију и са Левачком бригадом отишао ка Крушевцу.

– Мој отац Љубиша причао ми је да се деда Михајло, кад год би говорио о Великом рату, сећао велике беде, глади, немаштине, тифуса и вашака. Готово да нису имали шта да обуку и били су веома изнурени. Војници су падали као снопови. Ту су и остајали, јер није имао ко да их сахрањује. Умирали су тек када су стигли у Грчку. Пошто су били изгладнели, преједали су се и умирали. Када су дошли француски лекари, посаветовали су их да то не раде – каже за „Политику” Славољуб Вулетић, који није упознао деду, јер је преминуо 1951. године, три године пре него што се он родио.

Најзанимљивија му је била прича о крсној слави, коју је деда прославио у војничком рову. Михајло је са два саборца запалио свећу, прекрстио се, поменуо Светог Стефана и окадио ров. Онда су попили по неколико гутљаја вина и поделили комад хлеба.

– Деда је три пута био рањен. Први пут одмах 1914. године код Краљева, 1918. године код Зајечара, а Арнаути су га ранили и када су прелазили преко Проклетија. Срећом, ниједном није био теже рањен. Прележао је и тифус. И тада је имао среће. Упознао је докторку Гркињу, која га је кришом лечила и давала више лекова него што су добијали други војници. Гркиња је хтела и да се уда за деду. Али, он се вратио супрузи Станимирки – вели унук.

Вулетић још каже да се причало да су се много тешко растали, али да се Михајло никада није покајао што се вратио у Србију, јер је био привржен својој земљи и породици.

Занимљиво је и да је из Солуна донео чекић тежак око седам килограма. Славољуб га поносно показује гостима и каже да својим потомцима у аманет оставити да чувају чекић и да с колена на колено преносе да га је из Солуна донео Михајло Вулетић.