Недодирљива Веласкезова Венера

Специјално за Политику

Беч – Музеј историје уметности, познат по ремек-делима фламанског, холандског и немачког сликарства 16. и 17. века и италијанске барокне уметности, до 15. фебруара показује изложбу Дијега Веласкеза (1599–1660) са педесетак слика шпанског мајстора и неколико њих које се приписују његовој радионици. Оригиналан план је обухватао још десет дела која због високе своте новчаног осигурања, напослетку нису могла бити уврштена у поставку. Вероватно најпознатија Веласкезова слика – „Мале дворске даме”, која је доживела многобројне интерпретације укључујући бакропис Франциска Гоје, 44 варијације Пабла Пикаса и модерну верзију Едуарда Манеа („Бар у Фоли-Бержеру”), нажалост, није напустила мадридски Прадо.

Поставка је имала одличну подлогу у виду чувених династичких портрета Дијега Велсакеза који се иначе налазе у колекцији бечког Музеја историје уметности, а који су овде доспели пре четири века захваљујући везама шпанске краљевске лозе са династијском кућом Хабзбург. Краљ Филип Четврти, зет цара Фердинанда Трећег, између 1632. и 1659. даровао је бечки двор са четрнаест породичних портрета, од којих је дванаест остало у Музеју историје уметности. Фамозним инфанткињама и краљевском пару су се из Мадрида, Дрездена, Лондона и Бостона у Бечу придружили остали чланови фамилије и дворски поданици – уз прву жену Филипа Четвртог, Изабелу Бурбонску, (1632), на изложби се могу видети чак три портрета које приказују прерано преминулог принца Балтазара Карлоса, од којих је један постао и сиже изложбеног плаката. „Балтазар Карлос на коњу” (1635) показује дечака са маршалском палицом у десној руци, на понију који се пропиње. Ова слика настала у време Веласкезове најпродуктивније и најзрелије фазе, типичан је пример уметниковог настојања да и околном пејзажу приступи са великом пажњом, што је некарактеристична црта портретног сликарства оног доба.

Веласкез је са свега двадесет и четири године у Мадриду именован за дворског сликара Филипа Четвртог уз великодушну годишњу плату, приватне одаје и атеље на двору.

 Као сликар се не одликује театралношћу и током своје службе са једнаком уметничком дистанцом портретише краљевску фамилију, дворске даме, племиће, дворске будале и забављаче, никоме не поклањајући на лепоти, држању и ставу уколико их нису поседовали. Веласкез је рођен у Шпанији, последњој европској земљи која на сликарство још увек гледа као на занат. Он је први шпански уметник који се страствено бори за уздизање сликарства на ниво аутономне уметности и бескомпромисност којом се предаје детаљима, његов непогрешив осећај за предметност, истанчаност тамних и ружичастих тонова и изражајност којом слика своје моделе, стављају га далеко испред свог времена.

У Веласкезовој родној Севиљи у којој се са презиром гледа на фламанску и холандску традицију ликовног представљања сцена из свакодневног живота обичних људи, његово рано сликарство са приказима из таверни и сељачких кухиња, делује „гротескно”. Сликар ипак не може да одоли искушењу да обичним мотивима подари велики уметнички сјај, што постиже реалистичним ликовним приступом и светлосним ефектима кроз перфектно нијансирање боја. Из овог периода (1618–1622) током којег ствара под видним утицајем Каравађа, а нешто касније и Тицијана и Петера Паула Рубенса, у Бечу су изложени радови „Сељаци за столом” (1618–1629), „Продавци воде” (1622) и „Три музичара” (1617). Тих година се предаје и религиозним мотивима – сликама светаца и библијским сценама. У Бечу су први пут изложене једна поред друге обе верзије „Безгрешног зачећа”, од којих је прву Веласкез насликао по завршеном сликарском занату у севиљској радионици Франсиска Пачека, свога будућег таста, са свега осамнаест година (1617). У овој композицији, он се води описом Девице Марије из Откровења Јовановог и од потоње верзије (1618–1619) која је своједобно била изложена у подружници кармелићанског манастира Светог Јована на Патмосу, њу разликују „строга фронталност, компактна силуета и Девичин продоран поглед” (Андреас Цимерман).

Једна од највећих мистерија ће остати недодирљивост Веласкезове „Венере са огледалом” (1647–1651), која је настала у време потпуне забране актова од стране Инквизиције. Ово ремек-дело и уједно једини познат Веласкезов акт (налази се у сталној поставци лондонске Националне галерије) није само интересантно по томе што је преживело најстрожу цензуру, већ и по окретању једном сасвим другачијем идеалу лепоте од онога који је владао у седамнаестом веку. Сматра се да је за овај приказ Венере – витке жене која, окренута леђима према посматрачу, лежи на раскошном дивану огледајући се у огледалу које држи Купидон – сликару као модел послужила његова љубавница.

Изложба траје до 15. фебруара.

Марина Д. Рихтер