Српски читач

Није тешко бити начитан. Напротив, а и лепо је. Ових дана тече акција за подизање споменика београдском читачу, по угледу на неке европске градове. Поздрављам акцију ако ће се тиме повећати број читалаца у нашој земљи, макар и старих новина, будући да пристојан свет одавно нема пара да купи озбиљне књиге.

Предлажем да се поводом тога организују и дружења читача и писача – по библиотекама, књижарама, а може и на трговима. Почетак ове године је климатски баш као створен за окупљања под ведрим небом.

Кад погледамо колико је романа прошле године објављено код нас, само за угледну „Нинову” награду пријављен је 161, публике неће мањкати. Нека се нико од цењеног публикума не појави на таким скуповима, нека дођу само писачи романа, то ће бити сасвим успешна културна окупљања. Али ако се ипак придруже и – обожавачи, познавачи, поштовачи и подражавачи савремености, затим јахачи, не апокалипсе, него плави, црвени, зелени, жути... биће то непрегледна маса начитаних слушача и гледача. Могло би ту бити и других вршача радње. Солисти нису пожељни, бољи су хорски извођачи, знате оно: један каже а остали углас то понављају за њим. Појединци много мудрују, они су мудрачи и мислачи па нису баш погодни за таква масовна слављења уметности, реметили би догађај.

Био би то највећи јавни – не народни јер народ више није у моди – скуп културних прегача савремене мисли. Државу молим да пошаље валидаторе да би се утврдио тачан број учесника, због давача који би окупљенима даровали сокове, јогурт, кафу и пецива, а ако скуп потраје, и брендиране сунцобране кад припече с неба или кишобране ако недајбоже пљусне киша или се снег развеје, што да не, зима је. Значи, морају се валидирати сви окупљени да се даровано не би расипало, јер криза је па се мора на свему штедети.

Спаваче нећемо будити. Нека снују своје снове. Довољни су будачи, ионако су нам стајалишта премала за већу гужву. Евентуално нека се припреме уживачи пушења, али само за тргове, тамо могу да дувају до миле воље пошто отрови одлазе у небо. А оно је свачије и ничије.

Или још боље: нека сви учесници буду читачи, један по један, слушачи нам ионако нису потребни. Ми смо иначе народ који воли да слуша самога себе, а не причу о муци и знању другога. Био би то вишегласни хор. Ма шта вишегласни – мултигласни. Права савремена српска естрада. Заинтересовани слушачи не би куповали карте по повлашћеној цени, нити популарној као улазнице за позориште, све би било бесплатно. Свеједно нам је џабе култура.

Питате ме на ком језику ће говорити учесници? Свашта. Као и до сада, оно што се показало добрим нипошто нећемо мењати. На којем год ко хоће и који год коме падне на памет – кућни, завичајни, белосветски... Па ваљда смо се већ доказали као мајстори у томе.