Од Јастрепца до Трста пешице

Прокупље – При крају града, поред пута што од Прокупља води ка Јастрепцу и његовом Горњем Кординцу, затичемо у дворишту лепе куће Вукашина Ристића како тестером струже дрва. Њему је, вели, 95. година, али се не предаје старости. Јер, каже, у односу на оно шта је преживео током Другог светског рата, старост је ситница која се лако побеђује.

Познато је да се рат на простору бивше Југославије продужио све до 15. јуна 1945. године, иако је мир у целом свету закључен недељу дана раније. До тог последњег дана Вукашин је био у првим борбеним редовима. И памти све појединости великих битака и погибија сабораца из Пете српске ударне бригаде, састављене углавном од Топличана, готово све младића.

Било му је, прича старина, тек 18 година кад се из свог села прикључио партизанима на Јастрепцу, чији је командант био Обрад Лазовић Живко, народни херој. Добио је и партизанско име – Кале. Са својим командантом од те 1943. године па све до ослобођења није се одвајао. А после се и оженио његовом рођаком Милицом, такође активисткињом. У борбама се Кале показао, па је постао командир чете.

– Одавде са Јастрепца кренули смо ка Шиљеговцу, па ослобађали Крушевац, Краљево, Крагујевац... Ту смо се срели са Русима и заједно наставили битку за Београд. То су биле тешке борбе. Тешко ми је било кад сам ту оставио мртва 32 своја војника. Међутим, још теже сам се осећао кад смо дошли на Сремски фронт, где смо изгубили 252 борца. И данас памтим битку за Шаренград. Немци су упорно бранили неки магацин, и ту су ми из чете погинула 72 војника. У Загреб смо ушли доста лако, јер сви су побегли – Немци, усташе, домобрани... – казује деда Кале.

Пета бригада је, према његовим речима, наставила „чишћење терена” све до Цеља. На том простору, каже, заробили су много Немаца и усташа, али и четника. А онда је настала борба за Трст...

– Сећам се, на једној ливади, на око пет километара од Трста, прикупили смо на хиљаде заробљеника. Ту је било оружја на гомиле, на стотине камиона. Тим камионима смо се, кад је дошла слобода, превезли назад у Београд. Све до тада, од Јастрепца до границе са Италијом, ишли смо пешице и готово стално под борбама – каже наш саговорник и са поносом показује ордење и медаље које је у тим борбама заслужио.

После рата Кале се активирао и у чину капетана прве класе добио Ниш за место службовања. Радни век је провео на обуци војника, највише, вели, на Чемернику код Црне Траве.

Сада он и његова Милица, уз помоћ млађих, проводе лепу старост. Стално у неком послу: уређује дворише, орезује руже, сади младе трешње... Оде и до села.