Мунира и Анте

Балканска крчма је једна неистражена творевина пуна мрачних одаја  из којих, с времена на време, приликом прославе каквог јубилеја или обљетнице, искоче утваре пуне мржње, насиља, примитивизма и лажи. Кад неко у тој тами изненада уждије варницу сваки пут, уместо  добросуседског лицемерја, појаве се изобличени ликови који тачно знају ко су им заклети непријатељи по дифолту.

Деценију и по слушамо како смо се променили, а наше прве комшије још више. Хрвати су прихватили заједничке европске вредности, ушли у ЕУ, Србима не ломе возила на летовању, чак им више не сметају ни ћириличне табле (барем оне које нису до сада разбијене). У Истри се у пекари слободно може тражити хлеб, а не крух...

С друге стране, и Срби су се променили: не зазиру од одласка у широкораспрострањене хрватске дућане по Србији, одлазе у Далмацију не скидајући таблице, госте Загрепчане који викендом дођу да виде шта је прави живот. На београдским сплавовима.

Та комшијска идила, зачињена гомилом политичких фраза и грађена дуже од деценије, срушила се за свега два дана „Олује”.

Овог коловоза Хрвати су одлучили да достојно обележе две деценије од етничког чишћења више од 200.000 њихових суграђана. Организовали су параде у Загребу и Книну, свечано открили споменик Фрањи Туђману, пустили голубове мира и све зачинили Томсоновим концертом.

Срби, посебно они што су планирали да летују на Јадрану, били су затечени и збуњени: да ли је то права слика Хрватске или она са билборда, земље од 1044 отока.

Председница Удружења „Мајке Сребренице” Мунира Субашић, која би требало да представља симбол, не само сребреничког страдања, отишла је у Книн, ваљда да би тако показала солидарност са стотинама хиљада несрећника бескућника који су протерани из својих домова.

Тешко је разумети људску бол. Нарочито мајчину. Али ако се она упрегне у политичке игре претвара се у трагикомичну шараду.

Зар мајке убијених у „Олуји” немају срце као и оне из Сребренице?

Мунира је у Книну, који је одјекивао од Томсонових песама и усташких поклича, рекла да јој је Анте Готовина омиљени генерал. Вероватно је искрена. Можда јој је Насер Орић дражи, али он није генерал.

Насер је драг и Бакиру Изетбеговићу који је претио да ће отказати манифестацију у Поточарима ако се Орић не пусти на слободу. Важан је пијетет према жртвама, али је Насер важнији. После напада на Вучића и партије шаха на Калемегдану, тешко да су и Вучић и Изетбеговић за пет сати променили своје погледе на комшилук. Нарочито јер обојица знају за балканску крчму.

Ред би био да коначно неко упали светло у овој крчметини. Не да би опет сводили старе рачуне из овог или оног рата, него да се више не фолирамо и међусобно лажемо. Да стварамо паралелне светове утопљене у митове и обмане. Јер се до сада таква пракса показала као погубна.