Сусрет у кијевском ресторану

Волети странкињу? Па ми се не разумемо потпуно! Како на туђем језику бити духовит? Како речима туђег језика показати оно што стварно желиш? Мислио сам да се то мени не може десити.

После две године проведене у Кијеву, ближио се мој повратак у Србију. По завшретку посла требало је да се видим са једним другом у пицерији. Тек што сам ушао унутра јавио ми је да ће каснити. Одлучио сам да га сачекам и сео за један сто. За суседним столом седеле су две лепе девојке. Завршавале су вечеру. Желећи да убијем време, започео сам разговор са њима, а оне су прихватиле јер им је било смешно моје фолирање. Причао сам да сам Италијан. Посумњале су и тражиле да чују нешто на италијанском. Тако смо разменили неколико шала. Морале су да крену раније а ја сам им предложио да сутра заједно вечерамо. Девојка чији осмех ме је одушевљавао, смејући се питала је : Са којом од нас?  Ја сам више желео с њом и то сам јој и рекао. Она је одговорила, видећемо.

Тражио сам број телефона али није хтела да да број. Онда сам предложио да се видимо сутра у исто време. Смејући се рекла је : Можда прекосутра.

Прекосутра у исто време био сам у истој пицерији али ње није било. Петнаестак минута после појавила се њена другарица. Рекла је да Тања није могла да дође и дала ми папир са бројем телефона рекла да јој се јавим. Већ следеће вече попили смо чај у једном кафеу. Разговор је ишао баш онако како сам желео. Њена правилна фигура, црне очи и заиста посебан осмех подстицали су мени потребну жељу, да се бар поново видимо. Тако смо се и разишли, уз договор да се опет видимо. Неколико сати касније СМС-ом ми је потврдила да јој је пријало познанство са мном.

Већ од следећег дана виђали смо се свакодневно и авантура је увелико трајала. Проводили смо бар по неколико сати заједно. Била је разведена и имала је осмогодишњу ћерку. Говорила ми је да јој обавезе не дозвољавају да се стално виђамо. Предлагала ми је да се преселим код ње. Обећавао сам после одмора. Међутим одлазак из Кијева није био на одмор већ пут у једном правцу. Убедио сам себе да преостало време треба да искористим што боље.

Мој одлазак у Србију, она је нормално прихватила. Постојала је нека сумња, али је мислила да ћу се вратити. Кад сам отишао, мислио сам да се више не јављам, да је боље тако. Али она ми је стално писала. Одговарао сам јој прво да се ствари компликују и да је повратак доведен у питање. После неког времена написао сам јој да нам инвеститори одузимају посао и да је мој повратак у Кијев готово немогућ. Обећао сам јој да ћу за месец дана доћи да је видим.

Нисам то мислио озбиљно, а знао сам да је то обећање неће много утешити. Није ми писала двадесетак дана, а онда је стигло писмо. Питала је кад долазим месец је скоро прошао? Иако то нисам планирао одлучио сам да одем у Кијев. 

Причао сам јој да сам дошао на 3 дана, да имам само један састанак у фирми и да ћу све остало време провести с њом. И стварно прва два дана стално смо били заједно, ћерка јој је била код мајке. Трећи дан ми је рекла да мора код мајке да јој се ћерка не осећа добро. Још једном је пожелела да останем у Кијеву, да живимо заједно, да нађем себе у Украјини. Била је свесна да је све то сложено, али је предлагала да покушам.

Пристајала је да и да живи у Београду. Обећао сам јој да ћу обезбедити услове да у Београду живимо заједно. С неверицом је пристала на све то. Тражила је сок. Телефон је био у ходнику хотелске собе, и изашао сам да позовем. Кад сам се вратио она се удаљавала од торбе мог компјутера. Попила је сок, и заказала такси. Хтео сам да се сутрадан опет видимо, рекла је да сигурно неће моћи. Као и увек кад дође кући позвала ме је да ми потврди да је све у реду. Овог пута ме је замолила да отворим торбу од компјутера и да из прве преграде извадим нешто што ми је оставила. Био је то привезак, златан делфин. Рекла је да ће ми он доности срећу. Осећао сам се пораженим. Питао сам се каква срећа после толико себичности?

Отишао сам у Србију, живот је кренуо даље, она ми је једном написала да мисли на мене. Одговорио сам јој, било је без везе да поново обећавам нешто у шта ниједно не верујемо.

Привезак сам однео у Саборну цркву и пожелео сам да срећа прати њу. Прошло је неколико месеци, дошао је осми март, мејлом сам јој честитао празник. Питао сам шта се догађа код ње? Рекла је да је све нормално. После још неколико месеци на њеном фејсбук профилу појавиле су се фотографије. Венчала се са неким Белгијанцем. После два дана један познаник пожелео јој је срећан пут у Белгију.

Никола Николић