Susret u kijevskom restoranu

Voleti strankinju? Pa mi se ne razumemo potpuno! Kako na tuđem jeziku biti duhovit? Kako rečima tuđeg jezika pokazati ono što stvarno želiš? Mislio sam da se to meni ne može desiti.

Posle dve godine provedene u Kijevu, bližio se moj povratak u Srbiju. Po zavšretku posla trebalo je da se vidim sa jednim drugom u piceriji. Tek što sam ušao unutra javio mi je da će kasniti. Odlučio sam da ga sačekam i seo za jedan sto. Za susednim stolom sedele su dve lepe devojke. Završavale su večeru. Želeći da ubijem vreme, započeo sam razgovor sa njima, a one su prihvatile jer im je bilo smešno moje foliranje. Pričao sam da sam Italijan. Posumnjale su i tražile da čuju nešto na italijanskom. Tako smo razmenili nekoliko šala. Morale su da krenu ranije a ja sam im predložio da sutra zajedno večeramo. Devojka čiji osmeh me je oduševljavao, smejući se pitala je : Sa kojom od nas?  Ja sam više želeo s njom i to sam joj i rekao. Ona je odgovorila, videćemo.

Tražio sam broj telefona ali nije htela da da broj. Onda sam predložio da se vidimo sutra u isto vreme. Smejući se rekla je : Možda prekosutra.

Prekosutra u isto vreme bio sam u istoj piceriji ali nje nije bilo. Petnaestak minuta posle pojavila se njena drugarica. Rekla je da Tanja nije mogla da dođe i dala mi papir sa brojem telefona rekla da joj se javim. Već sledeće veče popili smo čaj u jednom kafeu. Razgovor je išao baš onako kako sam želeo. Njena pravilna figura, crne oči i zaista poseban osmeh podsticali su meni potrebnu želju, da se bar ponovo vidimo. Tako smo se i razišli, uz dogovor da se opet vidimo. Nekoliko sati kasnije SMS-om mi je potvrdila da joj je prijalo poznanstvo sa mnom.

Već od sledećeg dana viđali smo se svakodnevno i avantura je uveliko trajala. Provodili smo bar po nekoliko sati zajedno. Bila je razvedena i imala je osmogodišnju ćerku. Govorila mi je da joj obaveze ne dozvoljavaju da se stalno viđamo. Predlagala mi je da se preselim kod nje. Obećavao sam posle odmora. Međutim odlazak iz Kijeva nije bio na odmor već put u jednom pravcu. Ubedio sam sebe da preostalo vreme treba da iskoristim što bolje.

Moj odlazak u Srbiju, ona je normalno prihvatila. Postojala je neka sumnja, ali je mislila da ću se vratiti. Kad sam otišao, mislio sam da se više ne javljam, da je bolje tako. Ali ona mi je stalno pisala. Odgovarao sam joj prvo da se stvari komplikuju i da je povratak doveden u pitanje. Posle nekog vremena napisao sam joj da nam investitori oduzimaju posao i da je moj povratak u Kijev gotovo nemoguć. Obećao sam joj da ću za mesec dana doći da je vidim.

Nisam to mislio ozbiljno, a znao sam da je to obećanje neće mnogo utešiti. Nije mi pisala dvadesetak dana, a onda je stiglo pismo. Pitala je kad dolazim mesec je skoro prošao? Iako to nisam planirao odlučio sam da odem u Kijev. 

Pričao sam joj da sam došao na 3 dana, da imam samo jedan sastanak u firmi i da ću sve ostalo vreme provesti s njom. I stvarno prva dva dana stalno smo bili zajedno, ćerka joj je bila kod majke. Treći dan mi je rekla da mora kod majke da joj se ćerka ne oseća dobro. Još jednom je poželela da ostanem u Kijevu, da živimo zajedno, da nađem sebe u Ukrajini. Bila je svesna da je sve to složeno, ali je predlagala da pokušam.

Pristajala je da i da živi u Beogradu. Obećao sam joj da ću obezbediti uslove da u Beogradu živimo zajedno. S nevericom je pristala na sve to. Tražila je sok. Telefon je bio u hodniku hotelske sobe, i izašao sam da pozovem. Kad sam se vratio ona se udaljavala od torbe mog kompjutera. Popila je sok, i zakazala taksi. Hteo sam da se sutradan opet vidimo, rekla je da sigurno neće moći. Kao i uvek kad dođe kući pozvala me je da mi potvrdi da je sve u redu. Ovog puta me je zamolila da otvorim torbu od kompjutera i da iz prve pregrade izvadim nešto što mi je ostavila. Bio je to privezak, zlatan delfin. Rekla je da će mi on donosti sreću. Osećao sam se poraženim. Pitao sam se kakva sreća posle toliko sebičnosti?

Otišao sam u Srbiju, život je krenuo dalje, ona mi je jednom napisala da misli na mene. Odgovorio sam joj, bilo je bez veze da ponovo obećavam nešto u šta nijedno ne verujemo.

Privezak sam odneo u Sabornu crkvu i poželeo sam da sreća prati nju. Prošlo je nekoliko meseci, došao je osmi mart, mejlom sam joj čestitao praznik. Pitao sam šta se događa kod nje? Rekla je da je sve normalno. Posle još nekoliko meseci na njenom fejsbuk profilu pojavile su se fotografije. Venčala se sa nekim Belgijancem. Posle dva dana jedan poznanik poželeo joj je srećan put u Belgiju.

Nikola Nikolić