Није криво огледало

Текст „Отац и син (дечја посла)” Небојше Ромчевића је изврсна црнохуморна драма препуна животних сокова, чији веродостојни ликови и радња одражавају свакодневицу ових простора, напете конфликте између генерација и борбу за доминацију у брачним заједницама.

Због разочарења у животне изборе свог Сина (Љубиша Савановић) који је женидбом постао метиљава сенка своје Жене (Сандра Љубојевић), Отац (Петар Божовић) смишља ујдурму са станом, како га не би њима оставио. Ову реалистичну породичну драму психолошки деликатно изводе бањалучки глумци, допуњени изузетним Божовићем који нарочито убедљиво, са искусном лакоћом и неусиљеном одлучношћу игра огорчено – охолог Оца.

Режија Николе Пејаковића усмерена је на снажан глумачки израз који ефектно одсликава нагомилане личне фрустрације, при чему се у поступцима ликова битно преламају и друштвене тескобе. На пример, Жена из агенције за некретнине (Ања Илић) покушава да заведе Оца када намирише дебеле финансијске интересе, како би се искобељала из своје немаштине.

Тиха Споменка (Николина Јелисавац) која одржава Очев стан скрушена је и захвална, насупрот осталим ликовима, грамзивцима са огромним апетитима. Споменка цени голи живот јер је раније претрпела пакао, те се кроз њу сугерише да патња уздиже човека, да је силазак у мрак пут проналажења светлости.

Друга бањалучка продукција приказана пред београдском публиком у оквиру петодневног гостовања у Мадленијануму, била је „Часови у којима ништа нисмо знали једни о другима”.

Настала према једночинки без дијалога Петера Хандкеа, у режији Младена Матерића, представа је у којој игра двадесетак глумаца, преовлађујуће без речи, изузев нараторке која на почетку брехтовски наводи Хандкеово име и место дешавања радње комада, један трг (драматург Славко Милановић).

Материћево сценско тумачење ове драме веома отворених могућности донело је формално занимљиво излиставање савремене историје, преглед „најкраћег века”, по речима Ерика Хобсбаума, обележеног непрестаним ратовима, запаљеним на основама нараслих религијских, националних, идеолошких тензија.

У Материћевој представи се ужурбано смењују деценије двадесетог века, нижу се конфекцијске промене, трансформације имиџа, док суштина, ужарени друштвенополитички конфликти остају стално присутни.

Проток времена се једноставно и упечатљиво одређује мелодијама из поп наслеђа, од џез нумера, које утврђују двадесете године, до Манго Џерија („In the Summertime”) и Дејвида Боувија („The Man Who Sold the World”), који означавају седамдесете, и Блека, који кроз јаку скепсу наговештава ломове на крају осамдесетих и почетку деведесетих година („Everything’s Coming Up Roses”).

Песма „Around the World” Дафт Панка је лајтмотив у извесном смислу, она индикативно води и уоквирује игру глумаца, на почетку и на крају. У свим временима, широм света, на бројним трговима Хандкеове метафоричне драме, одвијају се епски митови људских слабости, предрасуда и грешака, окидачи бурних ерупција на друштвеној позорници.

Трећа представа „Синови умиру први”, према тексту хрватског аутора Мате Матишића, у режији Марка Мисираче, била је најупечатљивија. Њена посебност је урнебесно апсурдан приступ теми постратних траума (драматург Иван Велисављевић).

Представа чија се радња дешава у Републици Српској има упадљивих елемената античке трагедије, у погледу теме сахрањивања мртвих (Софоклова „Антигона”), као и њеног жестоког расплета. Основна ситуација, неопходност достојног укопа страдалих у рату, иницијатор је експлозије ишчашених ситуација блиских жанровским филмовима, трилерским црним комедијама.

Заокрет се дешава негде у шуми, када група осветника ископава леш мајке гангстера који их уцењује за информације о месту закопавања њихових ближњих, што доноси промену перспективе, скретање у јаку фарсу. 

Режија и игра глумаца су убедљиво на сцени спровели жанровску сложеност текста, сугестивно су донели опипљиво болну трагичност и њену другу страну, фарсичност. Радикална идеја ископавања мртваца и уцене постаје уврнуто средство исправљања згуснутих неправди, побуне против чврсте спреге између криминала и државних органа.

Есктремна средства су само одговарајући одраз екстремног друштвеног нереда, подсећајући на ону Гогољеву мисао да не кривимо огледало ако нам је лице ружно.