Разговор са кишом у Дортмунду

Ево ме опет у овом лепом и чистом граду. Налази се у најнасељенијој немачкој регији – Северној Рајни Вестфалији. Кажу да у њој живи око 18 милиона становника. У самом граду Дортмунду више од пола милиона. Овде свратим с времена на време, када ме пројекат донесе.

Имам пасију обиласка градова кружном  путањом. Или делова града, свеједно. Волим тај континуитет шетње – нема прекида, не враћам се. Круг је ту најбитнији. У супротном, ако бих ишао праволинијски, најтеже би ми било да одредим ту „тачку повратка“. Где се она тачно налази? Да ли ћу имати довољно снаге за повратак? Или ћу је поставити преблизу, па скратити шетњу?

Круг ме, у исто време, пази и да се не изгубим, што је врло лако у мом случају. И у неким другим случајевима. Моје је да само изаберем смер ротације.

Позитиван, када сам добро расположен. И тада ми град остаје са моје леве стране. Ако сам лоше воље, само имитирам казаљку на сату. И гледам десно, махом.

Вечерас бирам позитиву. Киша пада. Носим кишобран и питам је: – Докле, бре?

Каже: – Знам ја тебе. Био си овде неколико пута. Сваки пут сам те сачекала и испратила. Ал’ прошли пут си ми био посебно смешан. Оно кад сам звала и ветар и суснежицу у помоћ. У априлу, сећаш се? Па сам се скривала иза сунца, па опет наступала. Па сам те пуштала да на тренутке помислиш да овде може да буде и нормално време.

– Па добро – кажем ја – али зашто?

– Па види – каже она – учинило ми се да се колебаш. Као да планираш нешто. Да нећеш можда и ти да палиш са Балкана?

– Ма пусти то – избегавам тему.

– Него, где су овде људи – питам је. – Ипак је јун, није толико хладно. Зар је могуће да си их скоро све отерала, а вечерас си баш слаба?

– Хе-хе, па понедељак је. Ово је Немачка. Није ти ово круг двојке. Тамо бре и ћускије да ми помажу не бих постигла ово.

– Сврати ти опет, кад се ја склоним. Викендом, лети. И пробај да нађеш слободно место у неком ресторану или башти.

Само пробај.

Радован Остојић, Дортмунд, у пролазу.