Razgovor sa kišom u Dortmundu

Evo me opet u ovom lepom i čistom gradu. Nalazi se u najnaseljenijoj nemačkoj regiji – Severnoj Rajni Vestfaliji. Kažu da u njoj živi oko 18 miliona stanovnika. U samom gradu Dortmundu više od pola miliona. Ovde svratim s vremena na vreme, kada me projekat donese.

Imam pasiju obilaska gradova kružnom  putanjom. Ili delova grada, svejedno. Volim taj kontinuitet šetnje – nema prekida, ne vraćam se. Krug je tu najbitniji. U suprotnom, ako bih išao pravolinijski, najteže bi mi bilo da odredim tu „tačku povratka“. Gde se ona tačno nalazi? Da li ću imati dovoljno snage za povratak? Ili ću je postaviti preblizu, pa skratiti šetnju?

Krug me, u isto vreme, pazi i da se ne izgubim, što je vrlo lako u mom slučaju. I u nekim drugim slučajevima. Moje je da samo izaberem smer rotacije.

Pozitivan, kada sam dobro raspoložen. I tada mi grad ostaje sa moje leve strane. Ako sam loše volje, samo imitiram kazaljku na satu. I gledam desno, mahom.

Večeras biram pozitivu. Kiša pada. Nosim kišobran i pitam je: – Dokle, bre?

Kaže: – Znam ja tebe. Bio si ovde nekoliko puta. Svaki put sam te sačekala i ispratila. Al’ prošli put si mi bio posebno smešan. Ono kad sam zvala i vetar i susnežicu u pomoć. U aprilu, sećaš se? Pa sam se skrivala iza sunca, pa opet nastupala. Pa sam te puštala da na trenutke pomisliš da ovde može da bude i normalno vreme.

– Pa dobro – kažem ja – ali zašto?

– Pa vidi – kaže ona – učinilo mi se da se kolebaš. Kao da planiraš nešto. Da nećeš možda i ti da pališ sa Balkana?

– Ma pusti to – izbegavam temu.

– Nego, gde su ovde ljudi – pitam je. – Ipak je jun, nije toliko hladno. Zar je moguće da si ih skoro sve oterala, a večeras si baš slaba?

– He-he, pa ponedeljak je. Ovo je Nemačka. Nije ti ovo krug dvojke. Tamo bre i ćuskije da mi pomažu ne bih postigla ovo.

– Svrati ti opet, kad se ja sklonim. Vikendom, leti. I probaj da nađeš slobodno mesto u nekom restoranu ili bašti.

Samo probaj.

Radovan Ostojić, Dortmund, u prolazu.