Прошлост под лупом

Јуче је завршена серија текстова у којима су аутори, иначе чланови Авнојевског форума „Јосип Броз Тито”, изрекли оштре критичке оцене о фељтону професорке Надежде Винавер, објављиваном током јула на фељтонским страницама „Политике”.

У том тексту, подсетимо, ауторка је изрекла низ негативних ставова о југословенским и српским комунистима и Јосипу Брозу Титу, о њиховом деловању током неколико деценија 20. века.

Оштрим оценама се обрушила и на партизански, Народноослободилачки покрет током Другог светског рата, стављајући му на плећа историјску одговорност за Концентрациони логор Јасеновац (КЛЈ), зато што партизани нису покушали да ослободе мученике из ове усташке кланице и што је у поратним годинама власт организовала ћутање о усташким злочинима.

И овај фељтон и реаговања на тврдње изнете у том штиву привукли су знатну пажњу наших читалаца. Утисак је да су у коментарима на сајту „Политике” више недоумица изазвала полемичка оспоравања чланова Авнојевског форума, него писање др Винавер.

Наводно због тога што су реаговања чланова форума обојена идеолошких тоном преживеле партијске (наводно комунистичке) реторике, док идеолошка реторика, али супротног предзнака, наводно није присутна у самом фељтону.

Стављање сложених питања прошлости под лупу, поготово када се осветљава историјска истина о тако трагичним искуствима какво је оно које ће остати иза КЛЈ, никако се не може свести на идеолошко мишљење.

У разумевању те истине не помажу ни старе ни нове идеолошке и политичке мантре, већ савесно истражене чињенице, одговорно испитани и анализирани документи, на основу којих се увек изнова гради, у ствари дограђује, приближно тачна слика о прошлости. Тако и о КЛЈ.

Расправа о установљеним чињеницама о овом логору, као и о ставовима који из анализе тих чињеница следе, никако не може бити сувишна, напротив, она је више него добродошла. Нема сумње да то важи и за полемику која се ових дана одвијала на страницама „Политике”.

Ово сучељавање омогућује да јавност продре и у дубље слојеве фељтона и критика изречених на тај текст, поготово до чињеница које омогућују реконструкцију историје КЛЈ.

Управо то отвара простор и за следеће питање: како то да се већ готово три деценије, под снажним таласом ревизионистичке историографије и политике, поставља дилема зашто партизани нису ослободили Јасеновац, а није постављено питање зашто Јасеновац нису ослободиле четничке снаге?

На трагу ове недоумице подсећам и на један мало познат детаљ: партизански Врховни штаб је прву књижицу о КЛЈ објавио у новембру 1942. године, а команда Југословенске војске у отаџбини, колико знам, то није учинили током трајања Другог светског рата. Није то учинила ни квислиншка влада Милана Недића.   

Време је уосталом највећи и најпоузданији судија.