Шминка није споменута у Курану

Данас је нерадни дан овдје у Краљевини Белгији, државни и вјерски празник Велика Госпојина. Улице пуне људи, просто чудно изгледа, то је овдје ријеткост чак и у сред љета. Мој друг, рођени Белгијанац, и ја кренули на неку журку на отвореном у једном од централних градских паркова. Журка као и код нас, прегласна музика, алкохол на све стране, полупијана тијела се лелујају у ритму неког француског техна. Дневне журке нису ријетке овдје током љетњих мјесеци, а данас је сунце измамило пуно младих људи напоље. Прилично је топло данас јер се овдје љетње температуре просјечно врте око 20-25 степени у најтоплијем дијелу дана.

Застајемо да се смјестимо, ја загледам људе около. Шорцеви, мајице кратких рукава, хаљинице, обучени као и ми млади у Србији, мада доста опуштеније. Дјевојке углавном мало или нимало нашминкане, не могу да примјетим ниједну на штиклама, добро, помислих, разумљиво, куд би у парк на штиклама. Поред мене стоје двије младе дјевојке, носе хиџаб, ниједан дио тијела се не види осим шака, стопала и самог лица. Помислих, па да, у складу је са њиховом традицијом да жена мора покрити све женске атрибуте, укључујући и косу, и да не смије ни на који начин да „изазива” погледе супротног пола. Али оне су нашминкане, примјетих, и то доста нападно, онако како год нас изгледају дјевојке у вечерњој варијанти углавном.

Шминка није споменута у Курану, тако да ваљда то што није забрањено, сматра се дозвољеним (не улазимо сад у то што се за шминку није знало кад је писана света књига). Помислих, можда је то позитиван искорак ка интеграцији у друштво западних вриједности, гдје дјевојка њихових година може да изгледа онако како она сама мисли да треба и онако како се у датом моменту осјећа.

Ипак је превруће за ово што су оне на себе навукле, уске фармерке и нека мајица, а преко свега дугачка туника до пола бутина, дугих рукава, подразумјева се. Ни те уске фармерке ми нису баш најјасније, зар се то не коси са прокламованим правилима изгледа? Друг се сложи, каже често их виђа тако прекривене од главе до пете а на ногама штикле или нека друга „неприкладна” обућа. Куран додуше није забранио потпетице, мислим, није јасно назначено јелте, е сад, да не читамо између редова. Изгледа ипак да и те редове сви тумаче како хоће и како им одговара.

Гледам около и даље, минимум четвртина присутних не изгледа онако како ми замишљамо Белгијанце, има доста Арапа, чак и Индуса и Кинеза. Питам друга за мигранте и како они гледају на ту цјелокупну ситуацију. Прича врло отворено. Каже ми да они и тако не знају шта ће са већ присутним дошљацима из земаља Магреба, као бивших француских колонија, а камоли још овима са Блиског Истока. Каже да су минимално интегрисани и да ће се то тешко промијенити, мушкарци добрим дијелом незапослени, живе од (прилично великих) социјалних давања, а жене су тек посебна прича, јер је у њиховој традицији нарочито изражено да је женин посао кућа и дјеца. Каже ми да обратим пажњу ако се некад задесим на улицама ту у центру, радним данима у радно вријеме, каже може да се клади да ћу наићи на скоро све саме дошљаке (искористи погрдну француску ријеч коју не знам како бих превела). Не воле их баш, закључујем. Он, као да ми прочита мисли, настави са статистиком како из године у годину расте проценат за социјална давања, а стрпљењу Белгијанаца се полако назире крај.

Каже изградили су себи читав кварт и неколико џамија, у коме се осјећаш као да си усред Маракеша, како су га прозвали неки његови другари, с правом, додаде. Прокоментарисах да бих вољела да прођемо после туда, да видим, а он каже не препоручује ми овако обученој, и насмија се. Спустих поглед на трен да се подсјетим шта сам обукла – обичну кратку љетњу хаљиницу на бретеле до изнад кољена. Упитах га да ли се шали, одговори ми крајње озбиљно да је прошле године избио инцидент јер су једну дјевојку „неприкладно” обучену гађали неким воћем и поврћем. Каже да се после испоставило да је странкиња (иначе из Гента, града у сјеверном дијелу Белгије) необавјештена јадна залутала туда случајно. Мора човјек изгледа да пази добро куда и гдје иде, како се понаша и облачи, у својој рођеној земљи.

Хајди, Белгија