Наша Венера

Пре доласка у Уфу око три године сам радио у Русији. Сарађивао сам са држављанима бивших совјетских република, са радницима са простора бивше Југославије и Русима. Кажем Русима јер друге националности из Русије нисам имао прилику да много упознам. У Јекатеринбургу је агент преко кога смо налазили станове за раднике био Татарин.

Доласком у Уфу, престоницу Башкортостана, дошао сам у град у коме већина становништва нису Руси. Иако је град престоница Башкирије, у њему, као и у целој републици, живи више Татара него Башкира. Однос међу људима је, бар по мом мишљењу, хармоничан. Код неких је постојала потреба да истакну своју националност или веру, али не на зло другима.

Говорили су ми неки Татари да је у школама акценат на башкирском језику. Они га нерадо уче. Желе да говоре татарски. Иначе. оба језика су из туркијске језичке групе и не разликују се много. Једни друге могу да разумеју. Ипак то су различити језици.

С друге стране, на неколико углавном старих аутомобила видео сам да је на задњем стаклу писало Татарин. Власник је хтео да се зна „које је националности његов ауто”. Било је случајева да су на истом месту уместо тог натписа налепљени полумесец и звезда. Све је то ретко и неважно, важно је уважавање међу ова три већинска народа (Руси, Башкири, Татари). Тврдим да је било на завидном нивоу.

Кад сам почео да радим, у офису је било Руса и Башкира. Први радник татарске националности са којим сам радио у офису била је жена која нам је чистила офис.

Звала се Шакирова Венера. Била је ниског раста, имала је вишак килограма, али не бих је назвао дебелом. Ти непотребни килограми утицали су на правилност њене фигуре, али је нису много нарушавали. Облик њених зеленкастих очију и даље подочњака разликовао се у поређењу са нашим. Била је офарбана у црвено. Од шминке мало сенке и руж на уснама. Одевала се скромно, носила је јефтину гардеробу. Увек расположена, често насмејана, увек скромна. Већ на први поглед изгледала је као неко ко никоме не жели лоше.

Свој посао је схватала озбиљно. Улазила би у канцеларију, стидљиво се насмејала и тихим гласом би нас замолила да изађемо на пет минута. Ми бисмо прешли у другу просторију накратко. Увек би лепо пребрисала под у свим просторијама нашег офиса. Испразнила би корпе са смећем, сав свој прибор би оставила на свом месту. Све је то радила три пута недељно. Ако има обавезе и не може да дође тај дан, обавезно би обавестила директора и увек је говорила да ће, уместо тад, доћи у суботу.

Никад није било никаквог сукоба са њом. Никад нико није имао примедбу на њен рад.

Једном приликом разговарао сам са директором о кадровима који раде код нас у офису. Он  је рекао да је од свих нас најбоља Венера. Заиста је било тако.

Две године је тако радила са нама. За осми март позивали смо колегинице са градилишта да дођу код нас у офис. Ми мушкарци бисмо припремили закуску, купили неко пиће и припремили празничне поклоне. Оба пута позвали бисмо и Венеру. Она би се стидљиво насмејала и, увијајући врат, говорила би да не зна да ли ће стићи. На наше инсистирање да мора да дође, показивала је сагласност.

Тог дана обукла би се лепше, нашминкала мало више, али осмех би јој бивао још стидљивији. Говорила је јако мало, као да се осећала недостојном за наше друштво. Као да је себе сматрала чистачицом која је много мала међу нама много великима. Збуњеност приликом узимања поклона и задовољавајући осмех показивали су да се ипак радује.

Осим осмог марта (који је у Русији званичан празник и нерадни дан и за жене и за мушкарце), увек смо обележавали рођендан сваког радника у офису. Углавном слављеник припреми пиће и закуску и све сервира. Позове нас, ми му наздравимо, свако понешто пожели и предамо му поклон. Обично за сваког раније знамо кад му је рођендан и на време спремимо поклон.

Ми Срби према рођенданима смо се односили као и у Србији. Једино што смо их обележавали ту у офису, и то више да бисмо показали поштовање према колегама. С друге стране, за грађане Русије то је био главни празник. Они су га обавезно весело обележавали. Неки су за рођендан правили ватромет испред зграде у којој живе.

Кад је Венерин рођендан, нисмо знали. Она званично није радила код нас. Време је пролазило, она је долазила, чистила офис, одлазила...

Ивана Симовић, наш пројектант, добро је говорила руски и она је прво кренула да се шали са Венером. С временом је Венера све више и више разговарала са њом. Њу је освојила Венерина искреност. Кад Венера све почисти, заједно би селе и попиле кафу.

Једног дана Ивана нас је све позвала у њену канцеларију. Кад смо дошли, предложила је да скупимо новац и да Венери купимо рођендански поклон, тачније хтела је да купимо само цвеће, а да јој још предамо коверат са мало новца. Хтела је прво да је обрадујемо, а онда и да јој омогућимо да сама себи нешто приушти.

Знали смо да је удата и да има два мала сина – старији је имао око четири, а млађи око две године. Она и муж су живели у згради у чијем приземљу је био наш офис. Нисмо знали да је по струци наставник. Радила је свој посао у школи. Венерин муж је такође наставник и радио је у истој школи. Плате у државним службама у Русији толико су мале да је тешко преживети без додатног посла (нажалост, то се односи и на пензионере).

Они су подигли стамбени кредит и купили једнособан стан. За рату кредита одлази им више од једне плате. Муж не ради ништа допунски, а Венера, осим нашег, чисти још два офиса. На њу је пао велики део терета породице. Деца и муж су јој све у животу. О њима говори само лепо. Презадовољна је својим мужем. Срећна је што је он стално са њом и децом. Не пуши, ретко пије, ако она допунски ради, он је са децом. Говорила је да би могла да даје приватне часове, али то не може у свом стану, који је много мали. Ако би ишла код сваког ученика на адресу, изгубила би много више времена, а зарадила би мање него што овако заради.

Ипак, неколико дана пред рођендан, пијући кафу с Иваном, она је рекла да јој је муж рекао да не могу славити њен рођендан јер су текућег месеца потрошили више него што су планирали. Онда се засмејала и рекла да је за свој рођендан, који је касније, већ купио флашу вискија.

Све то је причала смејући се, без жеље да обезвреди мужа. Доживљавала је ту причу као анегдоту. После рођендана, први пут кад је дошла код нас да чисти, приредили смо јој изненађење. Њена радост и осећај да неко мисли на њу, да је неко посебно уважава, што је њено лице показивало, потврда је да смо постигли пун ефекат. Она је захвалила, брзо је све почистила и отишла. После два сата се вратила и све нас позвала у просторију где пијемо кафу. Спремила нам је два колача. Један слан, са рибљим месом, и други сладак на бази сира (чизкејк). Сада смо се ми њој захваљивали и даривали је лепим жељама. Ивана јој је пожелела да нађе посао у приватној школи (где су плате веће) и да више не ради допунски.

Кад смо се вратили послу, отишао сам код директора, а он ми је поновио: „Од свих нас Венера је најбоља.”

Горан Антонић, Русија