Љубав у Мутаповој 6

Живим овде у иностранству, у Америци, двадесет година. Седамдесет и друга ми је и размишљам о једном догађају који се десио када ми је било седамнаест.

Био сам ваљда завршио средњу школу и одлучио да одем на летовање са извиђачима. Полагао сам испите за значке (било их је три бронзане, сребрна и златна). Дружење са извиђачима је било увек активно, увек се нешто дешавало. На пример, за добијање значке требало је показати знање неопходно за сналажење у непознатој шуми уз помоћ мапе и компаса. Летовање је било под шаторима у природи са другарима које сам знао из школе.

И тако кренемо ми на Тару, планину лепотицу Србије. Путовање је било напорно. Прво возом нормалног колосека, а онда „ћиром”, возом уског колосека, клај-клај; на неким деловима можеш да идеш пешице да протегнеш ноге поред њега. Тунела има педесетак на растојању од тридесетак километара. Неко је отворио прозор, а онај грозно смрдљиви дим улете у купе; мислио сам да ћу се угушити. Кад смо изашли на станицу, пред нама је пуко поглед на лепотицу Тару и сада смо видели зашто је вредело проћи тај ужасан пут и доћи овде.

Торбе у руке и пут под ноге, па правац логор. Тамо су нас распоредили у шаторе за двоје. Ја сам сео и одмах задремао од умора. Пробудио ме је позив да изађемо напоље, где нас је чекао најлепши ручак у животу – пасуљ из казана скуван на отвореном под шатором. А јели смо га исто тако на отвореном на пропланку у центру логора. После ручка смо полегали сви у шаторе и заспали као заклани, уморни од пута и сити пасуља.

Сутрадан устајање у осам, пет минута вежбе, прање зуба, умивање, а онда шетња путићем кроз шуму, поред малог поточића чисте прозирне воде до хотела. На тераси хотела, кафица са коцком шећера и уживање у прелепом погледу.

На крају друге недеље летовања у петак вече идемо на живу музику у хотел, а у у суботу се враћамо кући. Седимо, слушамо музику, понеко игра са нашим другарицама, причамо о утисцима са двонедељног боравка под шаторима. И негде пред повратак у логор, отворише се улазна врата. Окренух се да видим ко је то ушао, а очи ми се залепише на плавуши са дивном косом, крупним очима и лепим пуним уснама.

Погледах где ће да седне и рекох другарима одох да плешем са плавушом.

Широко се насмејала и пристала да плеше.

– Како се зовеш? Одакле си?

– Мира, из Београда.

Овде је последње вече и сутра се, као и ми, враћа кући.

Обрадовала се кад сам је питао да ли хоће да се понекад видимо у Београду или Нишу.

Вратисмо се за сто и она ми исписа адресу и телефон, наглашавајући да јој је то број телефона на послу. Једва сам чекао да дођем кући и да проверим да ли је број телефона стваран. Морао сам да чекам понедељак, радни дан.

Када сам у понедељак чуо њен глас, остао сам без речи. Одмах ме је питала када долазим.

– Немам појма, можда овог, можда следећег викенда.

– Само се ти јави пре него кренеш да могу да ти организујем смештај – рекла је.

Следећег петка без најаве кренем возом за Београд. Размишљао сам да нема озбиљну везу ако ми је дала адресу и број телефона на послу, те да могу да је изненадим. Обучем црно одело, црну машну, црне ципеле и перлон кошуљу која је била популарна тих година – опереш је, обесиш, одмах се осуши и не треба да је пеглаш. Упицанио сам се надајући се да је занесем црним оделом, а заборавио сам да је јул најтоплији месец у години, да ћу се скувати, да уопште није прикладно за одело, а камоли још за црно. Провинцијалац из Ниша, шта ћеш.

У возу пакао, препун воз, гужва. Ја бих да свучем све са себе, не само сако и машну. Престајао сам цео пут до Београда, више од четири сата. На станици узмем такси и дам адресу, а он ме одведе на Старо сајмиште. Изађем из таксија пред једном малом уџерицом, лепо одржаваном, чистом, са пумпом у дворишту, што је значило да нема водовода унутра. Покуцам, а врата ми отвори стара госпођа. У позадини стари господин седи у фотељи, гледа ТВ. Питам за Миру. Мира није још дошла са посла, али је очекујемо сваког часа. Добро, кажем, сачекаћу овде. Ма, само ти младићу уђи, сачекај је унутра.

Седнем, а госпођа ми понуди кафу. Радо, само бих да се умијем, у возу је било топло сав сам знојав, путовао сам четири сата из Ниша.

– А ти си младићу из Ниша? Причала нам је Мира да је упознала неке Нишлије на Тари. Сад ћу да изнесем сапун и пешкир.

– Ма нека, могу без сапуна, а топло је, осушићу се и без пешкира – снебивао сам се, али госпођа донесе сапун и пешкир. Освежих се, а већ ме чекала кафа с коцком шећера и чаша вода.

Отворише се врата у дворишту, мајка устаде и рече да иде Мира. Уђе унутра и тако се изненади да сам мислио да ће да падне од среће. Са широким осмехом на лицу дотрчала је до мене и загрлила ме.

– Извини заборавио сам да ти се јавим.

– Ма нема везе.

– Само да се пресвучем и освежим, па идемо у град да обезбедимо смештај.

Мајка упита зашто не останем да спавам, али јој она рече да не брине. Изашли смо после пола сата и ја њену мајку више никада нисам видео. Сели смо у аутобус, отишли до града и сели у један ресторанчић са терасом у хладовини, где смо наручили кафу у месинганом филџану на месинганој тацни, са коцкицом шећера, и воду.

После пола сата устаде моја плава Мира из Београда и рече да је сачекам, вратиће се за пола сата. И тако, док сам ја размишљао о свему и свачему, ето ти ње. Платила кафу и каже идемо.

– Где ћемо?

– Идемо у нашу собу.

Отпешачимо пет минута, благо узбрдо скренемо у једну малу уличицу, прочитам на углу Мутапова улица. Уђемо у оронулу стару зграду са које је почео малтер да опада. На згради број шест. Мутапова 6. Та адреса ми се моментално урезала у мозак и остала ту заувек. Не знам зашто, али је тако. Дан-данас је ту, као неки ожиљак из рата или ожиљак од неке посекотине – бледи, али никада да нестане.

Попели смо се на последњи спрат, па у поткровље адаптирано за две собе са заједничким купатилом. Уђемо у собу са косим прозором на крову, ја бацим све на под, а она ме тако чврсто загрли да сам мислио да ће ме угушити. Извукла је главу и уследио је диван пољубац, јединствен као ниједан до сада.

У њега је било унесено све што двоје могу да унесу: љубав, сензибилност, страст, усплахиреност девојчице и дечака првим пољупцем. Осећао сам да се између нас нешто дешава први пут. Мало смо спавали, више као дремали. Ја бих се само померио ближе њој протегао би се, промрмљао нешто и загрлио је.

Две ноћи и три дана које смо провели заједно заувек су ми се урезали у памћење.

Ево, сада ми је седамдесет и друга, а још ми је у сећањима.

Отпратила ме је до станице и загрлила тако чврсто да ме је заболело. Око срца ми се увукла нека хладноћа, а да нисам ни знао шта је то. Само сам дубоко у њеним очима видео неку тугу и нешто што је било тамо, а што је она хтела да ми каже. Најзад је потпуно одустала и све задржала за себе. Само ми је чврсто стегла руку и благо гурнула према возу, желећи истовремено да ме задржи да останем. Осећао сам то и видео у њеним очима. Најзад ми је пустила руку и остала на перону, гледајући ме како улазим у воз. Када сам изашао на прозор, окренула се да пође, а онда се још једном окренула и погледала ме је њеним крупним зеленим очима као да ме је упијала у њих. Више није могла да издржи, а да не пусти сузу. Хтео сам да изађем из воза и да јој пољубим ту сузу, да још једном пољубим њене усне, али је воз нагло пошао, клопарајући гласно уз звиждук локомотиве.

Она се окренула и пошла са перона, а ја сам је пратио погледом све док није изашла са станице. Није се окренула! Нешто ме је заболело у грудима. Сео сам окренут према прозору, размишљајући шта је значило то што се није окренула. Нисмо разговарали о томе да ли ћемо се видети опет јер сам ја то подразумевао. Да ли је она мислила другачије? Одједном ми се увукла туга у мисли. После најлепшег викенда у мом животу, био сам претужан. Питао сам се да ли ћу је икада више видети.

Код куће сам легао одмах у кревет, зурио у плафон и дуго остао будан. Устао сам тужан и без воље да је зовем. Када сам је позвао, јавила се њена колегиница и рекла ми да је она болесна и да лежи код куће. Позвао сам је у петак и добио исти одговор. А онда ми у понедељак њена колегиница рече истину коју сам наслућивао, а коју је њена мајка знала. Мира није више у Београду. Отишла је у Француску, више се неће враћати.

Тог тренутка сам све схватио. Поглед њене мајке, која као да ме молила да је задржим да не оде у туђу земљу, да је не види више. Њен поглед на станици кад је хтела да ми нешто каже, кријући то дубоко у очима. Па и њена суза. Зато није ни поменула поновно виђање. Све се склопило. Полако сам спустио слушалицу, отишао у купатило и плакао као дете.

Колико дуго не знам, али када сам изашао, осећао сам да сам потпуно празан, лак као перо без икаквог оптерећења и спреман за нови живот. Одједном сам одрастао у човека.

После неколико година позвао сам поново и опет ми је њена колегиница рекла да је Мира у Француској, да се неће враћати. Звао сам још неколико пута, ваљда да се уверим да није истина. И увек исто – Француска, не враћа се.

Да ли је моја плава Мира из Београда постојала или је она у мојој машти остала као нешто што сам желео да се деси?

Још увек нисам сигуран, иако ми је све до ситнице урезано у памћењу и проживљено милион пута, толико да стварно изгледа да се то уистину десило.

А десило се само једног викенда. Не знам да ли има још младих људи који сањају такве догађаје када остаре или су то стварни делови живота о којима ми размишљамо када остаримо.

А можда су то само снови у туђини. Само једног викенда, тамо далеко, на почетку нашег живота.

Нишлија