Ljubav u Mutapovoj 6

Živim ovde u inostranstvu, u Americi, dvadeset godina. Sedamdeset i druga mi je i razmišljam o jednom događaju koji se desio kada mi je bilo sedamnaest.

Bio sam valjda završio srednju školu i odlučio da odem na letovanje sa izviđačima. Polagao sam ispite za značke (bilo ih je tri bronzane, srebrna i zlatna). Druženje sa izviđačima je bilo uvek aktivno, uvek se nešto dešavalo. Na primer, za dobijanje značke trebalo je pokazati znanje neophodno za snalaženje u nepoznatoj šumi uz pomoć mape i kompasa. Letovanje je bilo pod šatorima u prirodi sa drugarima koje sam znao iz škole.

I tako krenemo mi na Taru, planinu lepoticu Srbije. Putovanje je bilo naporno. Prvo vozom normalnog koloseka, a onda „ćirom”, vozom uskog koloseka, klaj-klaj; na nekim delovima možeš da ideš pešice da protegneš noge pored njega. Tunela ima pedesetak na rastojanju od tridesetak kilometara. Neko je otvorio prozor, a onaj grozno smrdljivi dim ulete u kupe; mislio sam da ću se ugušiti. Kad smo izašli na stanicu, pred nama je puko pogled na lepoticu Taru i sada smo videli zašto je vredelo proći taj užasan put i doći ovde.

Torbe u ruke i put pod noge, pa pravac logor. Tamo su nas rasporedili u šatore za dvoje. Ja sam seo i odmah zadremao od umora. Probudio me je poziv da izađemo napolje, gde nas je čekao najlepši ručak u životu – pasulj iz kazana skuvan na otvorenom pod šatorom. A jeli smo ga isto tako na otvorenom na proplanku u centru logora. Posle ručka smo polegali svi u šatore i zaspali kao zaklani, umorni od puta i siti pasulja.

Sutradan ustajanje u osam, pet minuta vežbe, pranje zuba, umivanje, a onda šetnja putićem kroz šumu, pored malog potočića čiste prozirne vode do hotela. Na terasi hotela, kafica sa kockom šećera i uživanje u prelepom pogledu.

Na kraju druge nedelje letovanja u petak veče idemo na živu muziku u hotel, a u u subotu se vraćamo kući. Sedimo, slušamo muziku, poneko igra sa našim drugaricama, pričamo o utiscima sa dvonedeljnog boravka pod šatorima. I negde pred povratak u logor, otvoriše se ulazna vrata. Okrenuh se da vidim ko je to ušao, a oči mi se zalepiše na plavuši sa divnom kosom, krupnim očima i lepim punim usnama.

Pogledah gde će da sedne i rekoh drugarima odoh da plešem sa plavušom.

Široko se nasmejala i pristala da pleše.

– Kako se zoveš? Odakle si?

– Mira, iz Beograda.

Ovde je poslednje veče i sutra se, kao i mi, vraća kući.

Obradovala se kad sam je pitao da li hoće da se ponekad vidimo u Beogradu ili Nišu.

Vratismo se za sto i ona mi ispisa adresu i telefon, naglašavajući da joj je to broj telefona na poslu. Jedva sam čekao da dođem kući i da proverim da li je broj telefona stvaran. Morao sam da čekam ponedeljak, radni dan.

Kada sam u ponedeljak čuo njen glas, ostao sam bez reči. Odmah me je pitala kada dolazim.

– Nemam pojma, možda ovog, možda sledećeg vikenda.

– Samo se ti javi pre nego kreneš da mogu da ti organizujem smeštaj – rekla je.

Sledećeg petka bez najave krenem vozom za Beograd. Razmišljao sam da nema ozbiljnu vezu ako mi je dala adresu i broj telefona na poslu, te da mogu da je iznenadim. Obučem crno odelo, crnu mašnu, crne cipele i perlon košulju koja je bila popularna tih godina – opereš je, obesiš, odmah se osuši i ne treba da je peglaš. Upicanio sam se nadajući se da je zanesem crnim odelom, a zaboravio sam da je jul najtopliji mesec u godini, da ću se skuvati, da uopšte nije prikladno za odelo, a kamoli još za crno. Provincijalac iz Niša, šta ćeš.

U vozu pakao, prepun voz, gužva. Ja bih da svučem sve sa sebe, ne samo sako i mašnu. Prestajao sam ceo put do Beograda, više od četiri sata. Na stanici uzmem taksi i dam adresu, a on me odvede na Staro sajmište. Izađem iz taksija pred jednom malom udžericom, lepo održavanom, čistom, sa pumpom u dvorištu, što je značilo da nema vodovoda unutra. Pokucam, a vrata mi otvori stara gospođa. U pozadini stari gospodin sedi u fotelji, gleda TV. Pitam za Miru. Mira nije još došla sa posla, ali je očekujemo svakog časa. Dobro, kažem, sačekaću ovde. Ma, samo ti mladiću uđi, sačekaj je unutra.

Sednem, a gospođa mi ponudi kafu. Rado, samo bih da se umijem, u vozu je bilo toplo sav sam znojav, putovao sam četiri sata iz Niša.

– A ti si mladiću iz Niša? Pričala nam je Mira da je upoznala neke Nišlije na Tari. Sad ću da iznesem sapun i peškir.

– Ma neka, mogu bez sapuna, a toplo je, osušiću se i bez peškira – snebivao sam se, ali gospođa donese sapun i peškir. Osvežih se, a već me čekala kafa s kockom šećera i čaša voda.

Otvoriše se vrata u dvorištu, majka ustade i reče da ide Mira. Uđe unutra i tako se iznenadi da sam mislio da će da padne od sreće. Sa širokim osmehom na licu dotrčala je do mene i zagrlila me.

– Izvini zaboravio sam da ti se javim.

– Ma nema veze.

– Samo da se presvučem i osvežim, pa idemo u grad da obezbedimo smeštaj.

Majka upita zašto ne ostanem da spavam, ali joj ona reče da ne brine. Izašli smo posle pola sata i ja njenu majku više nikada nisam video. Seli smo u autobus, otišli do grada i seli u jedan restorančić sa terasom u hladovini, gde smo naručili kafu u mesinganom fildžanu na mesinganoj tacni, sa kockicom šećera, i vodu.

Posle pola sata ustade moja plava Mira iz Beograda i reče da je sačekam, vratiće se za pola sata. I tako, dok sam ja razmišljao o svemu i svačemu, eto ti nje. Platila kafu i kaže idemo.

– Gde ćemo?

– Idemo u našu sobu.

Otpešačimo pet minuta, blago uzbrdo skrenemo u jednu malu uličicu, pročitam na uglu Mutapova ulica. Uđemo u oronulu staru zgradu sa koje je počeo malter da opada. Na zgradi broj šest. Mutapova 6. Ta adresa mi se momentalno urezala u mozak i ostala tu zauvek. Ne znam zašto, ali je tako. Dan-danas je tu, kao neki ožiljak iz rata ili ožiljak od neke posekotine – bledi, ali nikada da nestane.

Popeli smo se na poslednji sprat, pa u potkrovlje adaptirano za dve sobe sa zajedničkim kupatilom. Uđemo u sobu sa kosim prozorom na krovu, ja bacim sve na pod, a ona me tako čvrsto zagrli da sam mislio da će me ugušiti. Izvukla je glavu i usledio je divan poljubac, jedinstven kao nijedan do sada.

U njega je bilo uneseno sve što dvoje mogu da unesu: ljubav, senzibilnost, strast, usplahirenost devojčice i dečaka prvim poljupcem. Osećao sam da se između nas nešto dešava prvi put. Malo smo spavali, više kao dremali. Ja bih se samo pomerio bliže njoj protegao bi se, promrmljao nešto i zagrlio je.

Dve noći i tri dana koje smo proveli zajedno zauvek su mi se urezali u pamćenje.

Evo, sada mi je sedamdeset i druga, a još mi je u sećanjima.

Otpratila me je do stanice i zagrlila tako čvrsto da me je zabolelo. Oko srca mi se uvukla neka hladnoća, a da nisam ni znao šta je to. Samo sam duboko u njenim očima video neku tugu i nešto što je bilo tamo, a što je ona htela da mi kaže. Najzad je potpuno odustala i sve zadržala za sebe. Samo mi je čvrsto stegla ruku i blago gurnula prema vozu, želeći istovremeno da me zadrži da ostanem. Osećao sam to i video u njenim očima. Najzad mi je pustila ruku i ostala na peronu, gledajući me kako ulazim u voz. Kada sam izašao na prozor, okrenula se da pođe, a onda se još jednom okrenula i pogledala me je njenim krupnim zelenim očima kao da me je upijala u njih. Više nije mogla da izdrži, a da ne pusti suzu. Hteo sam da izađem iz voza i da joj poljubim tu suzu, da još jednom poljubim njene usne, ali je voz naglo pošao, kloparajući glasno uz zvižduk lokomotive.

Ona se okrenula i pošla sa perona, a ja sam je pratio pogledom sve dok nije izašla sa stanice. Nije se okrenula! Nešto me je zabolelo u grudima. Seo sam okrenut prema prozoru, razmišljajući šta je značilo to što se nije okrenula. Nismo razgovarali o tome da li ćemo se videti opet jer sam ja to podrazumevao. Da li je ona mislila drugačije? Odjednom mi se uvukla tuga u misli. Posle najlepšeg vikenda u mom životu, bio sam pretužan. Pitao sam se da li ću je ikada više videti.

Kod kuće sam legao odmah u krevet, zurio u plafon i dugo ostao budan. Ustao sam tužan i bez volje da je zovem. Kada sam je pozvao, javila se njena koleginica i rekla mi da je ona bolesna i da leži kod kuće. Pozvao sam je u petak i dobio isti odgovor. A onda mi u ponedeljak njena koleginica reče istinu koju sam naslućivao, a koju je njena majka znala. Mira nije više u Beogradu. Otišla je u Francusku, više se neće vraćati.

Tog trenutka sam sve shvatio. Pogled njene majke, koja kao da me molila da je zadržim da ne ode u tuđu zemlju, da je ne vidi više. Njen pogled na stanici kad je htela da mi nešto kaže, krijući to duboko u očima. Pa i njena suza. Zato nije ni pomenula ponovno viđanje. Sve se sklopilo. Polako sam spustio slušalicu, otišao u kupatilo i plakao kao dete.

Koliko dugo ne znam, ali kada sam izašao, osećao sam da sam potpuno prazan, lak kao pero bez ikakvog opterećenja i spreman za novi život. Odjednom sam odrastao u čoveka.

Posle nekoliko godina pozvao sam ponovo i opet mi je njena koleginica rekla da je Mira u Francuskoj, da se neće vraćati. Zvao sam još nekoliko puta, valjda da se uverim da nije istina. I uvek isto – Francuska, ne vraća se.

Da li je moja plava Mira iz Beograda postojala ili je ona u mojoj mašti ostala kao nešto što sam želeo da se desi?

Još uvek nisam siguran, iako mi je sve do sitnice urezano u pamćenju i proživljeno milion puta, toliko da stvarno izgleda da se to uistinu desilo.

A desilo se samo jednog vikenda. Ne znam da li ima još mladih ljudi koji sanjaju takve događaje kada ostare ili su to stvarni delovi života o kojima mi razmišljamo kada ostarimo.

A možda su to samo snovi u tuđini. Samo jednog vikenda, tamo daleko, na početku našeg života.

Nišlija