Немачко Лијевче поље

Свјеже, сунчано јутро поткрај љета 2016.

Међу јавом и мед сном, као и сваког јутра, јурим на посао по знаним пролазима и пречицама жељезничких станица. Слушам Хладно пиво, нисам одавно. Попут Азре или ЕКВ-а, савршено се уклапају у мој берлински темпо. А и одлични су за разбуђивање. Градски метро, четврта станица, силазим, ескалатор први, други, перон трећи, сједам на клупу и чекам следећи воз. Добро је, нема вијести о кашњењу. Један час посматрам људе.

Двадесетак метара од мене стоји један господин који ме неодољиво подсјећа на Владету Јеротића. Нада се поиграва са могућим усхићењем: није он, јесте, није. Није. Па ипак и сама могућност сусрета са њим уљепшала ми је дан. Недавно сам сањала да је Иво Андрић дошао да ме посјети. Показујем му његову собу и остале просторије по стану и чудим се како и зашто смо сматрали да није више међу нама. И сан и његова харизма били су тако стварни и снажни да су ми и након буђења оставили стварну радост у срцу и реалан осмјех на лицу, да сам се заиста запитала о „стварности” снова, смрти и живота.

Добро познати црвени регионални воз улази у станицу и ми се укрцавамо. Воз је пун, као никад у ово доба дана. Али је бар тихо, у седам ујутру путници су углавном у модусу полусна. Једва нађох мјесто, са три сањиве путнице око једног стола. Одлажем слушалице и отварам плаву књигу пуну знакова поред пута. Умјесто да читам, окрећем последње бијеле странице и записујем ове редове, на путу до бироа.

Сапутнице око стола се истовремено расањују и разговарају тихо на њемачком. Једној од њих звони телефон. Разговор се прекида, она се јавља на српском. Говори брзо и тихо. Њене сапутнице посматрају је са осмјехом Ђоконде. Неријетко чујем у овим јутарњим возовима српски језик. Па иако многи наши људи говоре њемачки без акцента, тек кад проговоре матерњи језик, као да открију своје „право лице”. Матерњи језик је дио наше личности, дио нас самих, а сви накнадно научени језици су наша одијела, која нас чине човјеком.

Живим у некадашњем западном дијелу Берлина, а путујем на посао у некадашњи ДДР. Источни дио Берлина, као и околна мјеста, јако подсјећају на нашу градитељску баштину из времена СФРJ, па тако поред мене на путу до бироа пролазе Београд, Бањалука, Сарајево... А онда кад воз остави град иза себе, дочекају ме пејзажи, шуме и ливаде неког њемачког Лијевче поља.

На путу назад у Берлин воз је опет пун, петак је вече и путници већ славе почетак викенда са пивом у руци. Опет стављам слушалице на уши и узимам дуплу дозу Хладног пива, најгласније, да надјачам крештаву музику разузданих сениора „из ћошка”. Миле се дере и дозива сјећање на један њихов концерт на Кастелу у Бањалуци, на ком смо и ми урлали до бесвијести уз Хладно пиво, једно на бини, друго у руци.

Навиру успомене на најљепша дружења уз пјесму и смијех. Утонуло у први сумрак промиче њемачко Лијевче поље иза мог одраза у стаклу и као да ми брише сузу која само што није пала.

Затварам очи, до следеће станице. Задржавам сузе.

Улазимо у град, воз се све брже празни. Сузе се повлаче, враћам се себи и овом граду у ком тражим и биљежим, из дана у дан, „мелодију и строфе, као саундтрек за мој живот“.

Миросанда Вранић, Берлин