Распад Југославије поделио је српске писце

Није могуће, тврди др Зоран Аврамовић (1949), наш познати социолог културе, дати неподељен суд о политичком доприносу књижевника српској политичкој историји у протекла два века. Чињеница је да је од свих уметности у српској нацији – књижевност била, у највећем степену, политизована посредством писаца.

„Православна реч“ из Новог Сада управо је објавила монографију Зорана Аврамовића, у луксузној опреми, на готово триста страна, под насловом: „Књижевници и политика у српској култури” (1804–2014). У поднаслову стоји: „Лепа душа и Јанусово лице политике”. Књига ће данас бити представљена у Дому војске Србије, у Београду.

У политици је увек било и писаца. Каква је била њихова улога?

Тешко је оценити рад Јанка Веселиновића, као председника општине, или Добрице Ћосића, као председника државе. Када је реч о политичким вредностима које су бранили, разлике су очигледне, у индивидуалном и генерацијском погледу. У 19. веку, водећа вредност била је национално уједињење и ослобођење, у 20. веку, наступила је југословенска конфузија. Општа карактеристика јавног мишљења књижевника била је литераризација политике независно од тога да ли су били у власти или опозицији.

Сматрате да су се српски писци, током последња два века, понашали двоструко: рационално-искуствено (мањина) и осећајно-вољно и интересно (већина). На основу чега ово тврдите?

Рационално политичко мишљење и деловање било је више изражено у дипломатији између два рата. Ракић, Дучић, Црњански, Петровић, Нушић, Андрић, оставили су писане доказе о „политици разума”. У унутрашњој политици српске нације, писци су, зависно од друштвеноисторијских околности, са јаким осећањима, изрицали оцене о догађајима и личностима. Доживљајно мишљење је преовладавало и лако га је препознати у речима, реченицама, ставовима. Квалитет политичког мишљења се препознаје практичним разумевањем мотива и последица друштвеног догађаја и оцене политичких одлука. Црњански је у неким моментима рационално увиђао дубоке противречности југословенске државе. Константиновић је описао Тита као „великог мајстора историје”.

Постоје и писци који су се клонили политике?

Готово да их није било. Момчило Настасијевић је усамљено искуство. И ко још, а да није нешто написао или јавно рекао о политичарима на власти или одлукама које су доносили. Тако нешто је било очекивано у култури у којој је вековима усмена и писана реч, поред православља, била окосница јавног живота. А нарочито у време обнове српске државности.

После Другог светског рата, бележите, било је и писаца који су учествовали у прогону других писаца?

У једнопартијском систему, то је било могућно. Подржавали су политичку власт која је прогањала идеолошки неподобне писце, али и њихова дела. Касније се ова власт усмеравала на забрањивање дела, али кривични прогон Гојка Ђога (1981), остаће трајна срамота ондашње власти. Дакле, и писци значајних уметничких остварења могу бити борци за неслободу и репресију. Истине ради, далеко су бројнији они писци који су се супротстављали идеолошком и судском прогону писаца.

Деведесетих година прошлог века дошло је до распада државе. Како су се понашали писци?

Словеначки, хрватски, македонски, албански писци, и пре институционалног распада СФРЈ, стали су на браник политичких тежњи својих нација. Српски писци су се у том великом догађају поделили на острашћене критичаре и бранитеље државотворних вредности српског народа. О својим политичким опредељењима оставили су књиге и бројне јавне текстове. На једној страни су били Ковач, Давид, Стевановић, Драшковић, Великић, а на другој Ћосић, Бећковић, Пекић, Данојлић. Одговор за ове поделе треба тражити у више праваца, али једно је извесно: прва група писаца није уочавала разлику између темељних националних и државних интереса Срба и ружних, пролазних манифестација истог интереса.

Који су наши писци били најдуже у политици и какав су траг оставили?

Траг бих више оцењивао по доприносу, него по дужини бављења политиком. Стерија, Његош, Лаза Костић, Дучић, Црњански, Ћосић... Неки су више учинили за институције у држави и култури, други су ширили углед Срба у свету, трећи су се борили за ширење слободе и демократије, четврти су допринели развоју националне свести и достојанства. Међутим, остали су и негативни трагови. Чуди нехај неких писаца према идентитету српског језика. Како разумети Скерлићев предлог да Срби пређу на латинично писмо? Данашњу небригу за писмо – старо осам векова! Или нападе на вредности свеколике традиције?

У политици су били и књижевни критичари?

И теоретичари, проучаваоци књижевности. Јован Скерлић и Стојан Новаковић, некада, а Никола Милошевић, Петар Џаџић, Јован Деретић у наше време. Нису одолели зову политичког утицаја. Од већине књижевника, разликује их смиренији речник и рационалнији приступ политичким питањима свог времена. На сложености друштвеног и политичког живота одговарали су са више смисла за аргументован став. Али, и међу њима је било оних који нису разумели однос српства и југословенства, однос националног и државног, као најважније опште вредности политичког деловања.

Држава је непослушне писце умела да цензурише, забрањује и тамничи?

Питање је о каквом државном поретку је реч, да ли је власт била подељена и какви профили личности су били на власти. Репресија и демократија су се смењивали током два века према свим грађанима. Прва функција је посебно штетила угледу државе када су забрањивана дела писаца. Пример Вука Караџића била је опомена за потоње властодршце, али нису га сви научили. Они мудрији на власти, знали су да се стваралаштво не може забрањивати. 

Данашњој политици, чини се, писци више нису потребни?

Већ смо на прагу времена када српски књижевник није део функционерске политике. То не значи да ће се устезати да говори и пише о општим стварима и политичким догађајима. Међутим, јавни утицај неће бити као некада.