Година посвећена Андрићу

Да­нас ће Је­ле­ни Лен­голд за збир­ку при­по­ве­да­ка „Раш­ча­ра­ни свет”, та­ко­ђе у Ан­дри­ће­вој за­ду­жби­ни, би­ти уру­че­но при­зна­ње ко­је но­си име на­шег но­бе­лов­ца, а та­да ће би­ти пред­ста­вљен и ча­со­пис „Све­ске”. У пе­так 13. ок­то­бра у 19 са­ти, у СА­НУ, би­ће одр­жа­на Све­ча­на ака­де­ми­ја по­све­ће­на Ан­дри­ћу. Има­ће два де­ла: „Ака­де­ми­ци о Ан­дри­ћу” у окви­ру ко­јег ће пет пи­са­ца и чла­но­ва СА­НУ го­во­ри­ти о на­шем но­бе­лов­цу, и „Ан­дрић о ака­де­ми­ци­ма” са ода­бра­ним тек­сто­ви­ма Ву­ка и Зма­ја, Скер­ли­ћа, Ду­чи­ћа, ко­је ће го­во­ри­ти драм­ски умет­ни­ци. 

За крај го­ди­не, ака­де­мик Вук­са­но­вић на­ја­вио је ве­ли­ки на­уч­ни скуп „Де­ло Иве Ан­дри­ћа”, са 42 уче­сни­ка, ко­ји ће би­ти упри­ли­чен у сре­ду и че­твр­так 13. и 14. де­цем­бра, у Све­ча­ној са­ли СА­НУ. Овај нач­ни скуп оку­пи­ће исто­ри­ча­ре књи­жев­но­сти и књи­жев­не кри­ти­ча­ре са ка­те­дри и ин­сти­ту­та на ко­ји­ма се из­у­ча­ва срп­ска књи­жев­ност. За де­цем­бар је пред­ви­ђе­но и ис­ти­ца­ње Ан­дри­ће­вог име­на на ве­ли­кој књи­жа­ри СА­НУ на углу ули­ца Кне­за Ми­ха­и­ла и Ђу­ре Јак­ши­ћа. Ина­че, у Би­бли­о­те­ци СА­НУ, као и у Уни­вер­зи­тет­ској би­бли­о­те­ци, тра­ју из­ло­жбе по­све­ће­не на­шем но­бе­лов­цу. Наш лист у два до­дат­ка об­ја­вио је Ан­дри­ћев есеј о Ње­го­шу, као и ње­го­ву док­тор­ску ди­сер­та­ци­ју. У су­срет Ан­дри­ће­вом ју­би­ле­ју, штам­па­на је мар­ка с ње­го­вим ли­ком, по­све­ће­на му је ко­ва­ни­ца, а ње­го­во ства­ра­ла­штво те­ма је на ово­го­ди­шњој Школ­ској олим­пи­ја­ди.  

– Иво Ан­дрић већ 60 го­ди­на део је свет­ске књи­жев­но­сти, ње­го­ва де­ла пре­во­де се на 49 је­зи­ка. Ње­го­во ства­ра­ла­штво до­при­но­си то­ме да је срп­ска књи­жев­ност при­сут­на у све­ту. Ан­дрић је и у на­шој књи­жев­но­сти ме­ђу пр­ви­ма, има нај­ви­ше ан­то­ло­гиј­ских при­по­ве­да­ка, а у сво­јој про­зи ус­по­ста­вио је је­дин­ство ми­сли, се­ћа­ња и људ­ских суд­би­на у вре­ме­ну. Он је жив и са­вре­мен пи­сац, ко­ји се обра­ћа и да­на­шњем чи­та­о­цу – ре­као је ака­де­мик Ми­ро Вук­са­но­вић. 

Пре­ма по­да­ци­ма Ан­дри­ће­ве за­ду­жби­не, ко­ја је вла­сник аутор­ских пра­ва за Ан­дри­ће­ва де­ла, ове го­ди­не одо­бре­но је 50 ауто­ри­за­ци­ја: 34 за из­да­ња на срп­ском је­зи­ку и 16 на стра­ним је­зи­ци­ма, као и пет књи­га Кри­тич­ког из­да­ња. Ан­дри­ће­во де­ло та­ко је при­сут­но на ен­гле­ском, шпан­ском, не­мач­ком, фран­цу­ском, ита­ли­јан­ском, хо­ланд­ском, бу­гар­ском, ру­мун­ском, тур­ском, ко­реј­ском и ки­не­ском је­зи­ку. 

Ака­де­мик Вук­са­но­вић ука­зао је и на не­до­вољ­но ис­так­ну­та ме­ста ко­ја су обе­ле­жи­ла жи­вот на­шег но­бе­лов­ца: 

– Ку­ћа у ко­јој је жи­вео у Ви­ше­гра­ду, у при­ват­ном је вла­сни­штву. Да­кле, Ан­дрић у Ви­ше­гра­ду има град, али не­ма ку­ћу…Ан­дрић је по­сле же­нид­бе иза­брао ку­ћу у Хер­цег Но­вом, са ба­штом у ко­јој је ње­го­ва Ми­ли­ца га­ји­ла 32 вр­сте цве­ћа. Са­да је та ку­ћа за­пу­ште­на, а она у бе­о­град­ској При­зрен­ској ули­ци, у ко­јој је про­вео рат и на­пи­сао сво­ја нај­зна­чај­ни­ја де­ла, обе­ле­же­на је ма­лим пло­ча­ма. Ан­дри­ћев му­зеј, сме­штен у ста­ну у ко­ме је но­бе­ло­вац жи­вео, и ко­ји при­па­да Му­зе­ју гра­да Бе­о­гра­да, ма­ло је при­су­тан у јав­но­сти.