Црвени карпет од вола до вола

Мој живот у иностранству је моја игра речи из Речника града у којем живим, сликовница увезана сећањем на град из којег сам отишао и причама које нам речи испричаше. Понекад ме, Маркони, мој „nom de plume” замоли да напише увод. Овог пута, рече, о нечему што постаје реткост – о лојалности.

Loyalty – Лојалност

„Извините, јесте ли ви онај који пише уводнике Речника, упита ме неки господин седајући преко пута мене у Го трејну за Оуквил.

– Да, јесам“.

– Оне Марконијеве уводе?

– Да, да, то сам ја, климнух главом.  

– Али и оно остало иза увода.

– Значи, Маркони је ваш nom de plume?   

– Па, јесте, кажем скромно. Маркони је мој nom d plum. Како сте ме препознали, упитах радознало.

– Маркони звучи као италијанско име, а и ви личите на правог правцатог Италијана. Као да гледам Мајкла Корлеонеа, сиво одело, бела кошуља, црна кравата.

– У праву сте, господине, рекох задовољно, уз кришку осмеха.

– У ствари, враћам се са прославе рођендана.

– Нека обожаватељка, упита намигнувши весело.    

– У неку руку, јесте. М-а-р-к-о-н-и, рекох развлачећи свих седам слова имена.

– Ваш nom de plume?

Потврдих климањем главе.

– Па честитам. Лепо је кад имате nom d plum. Заиста. Њима поверите и оно најинтимније..”

Излазећи на Дикси станици у Мисисаги, господин још рече, да је то са италијанским стилом одевања прави потез, да би само требало порадити на акценту. И будите обазриви са псеудонимом.

Дешавало се у књижевности да се ти псеудоними, ти ном д плумси, потпуно осамостале па се никад не сазна ко је писао за њих, убиру плодове рада који није њихов, умешају се у лични живот, присвајајући сву децу.

Сви објављени књижевни радови, то су од сада моја деца, тако кажу. Док сам силазио са воза на Оуквил станици, зазвони ми мобилни. Неки глас рече: „Кладио бих се да ћете Марконија, затећи у вашој кући са...”

Онда сам уреднику послао текст поруку са извињењем: написаћу приче за Речник за неко следеће издање: Маркони и ја имамо неких породичних проблема.

Ипак сам, сутрадан, уреднику послао поруку:„Шаљем приче. Проблеми решени.” Маркони је објаснио.

На станици Дикси у Мисисаги, према Торонту, ушао је неки господин, сео до њега и рекао: „Ваш италијански стил ме неодољиво подсећа на Романа Моронија.” Питао га је шта ради, а Маркони је му је одговорио да ради као „nom d plum“, али не и за кога. Господин је имао предлог, да ради за њега, уз велику популарност и новац, заузврат. Маркони је лагано погладио бркове и смирено рекао, том господину који је ушао на Дикси станици, да би било боље да на следећој станици сам сиђе, него да…то је урадио мој Маркони.

Nothing – Ништа

Звони телефон.

Јавља се Маркони из Оуквила. Пита шта радим. Кажем-ништа. А ти? Ништа.

Ето нас као да играмо домине-дупло ништа, а?

Уствари покварио ми се мој столарски хоби.

Хтео сам да направим неку ствар, онако са душом, са мојим печатом, јединствену, разумеш?

Одем у Хом дипо, Рону, Ловз, гледам цене материјала. Једна даска, 30 долара. Мислим, боље да се вратим утешном хобију. Купио сам сто са барским столицама.

Дођи да опробамо овај хоби. Да попијемо по једну дуњу, шта мислиш о томе?

Ништа, рекох. Ето ме. Само да назујем ципеле…

Shostakovich on the beaches – Шостакович на плажи

Уз дашчану стазу плаже Балми бич, дан од дугачких сенки храстовог шумарка плете порубе. На клупи седи жена. Лице јој скривено широким ободом црног шешира. Очи склопљене.

Не види човека како стазом гура пијано, поставља столицу и спушта зелени шешир покрај себе. Наслоњена је на раме човека, обасјаног бојама заласка сунца, загледаног у линију између неба и језера као да жели да проникне у тајну њеног плаветнила. Бар тако изгледа. Али он нема сећање на прошлост. Ни план за сутра. Равнодушан је и на боје заласка сунца. Не зна ни шта је то сунце.

Он је све видео. Само то - видео је. На прве акорде валцера она отвора широм очи, изненађена оним што види и чује. Осмехује се. Препознаје мелодију. „The second waltz“. Милује руку човека поред ње.

И поново склапа очи да још једном одигра тај валцер са оним кога више нема.

Са задњим тактовима устаје, смеши се маестру, спушта новчаницу у шешир и са напором подиже човека са клупе. Узима га нежно под руку. Он послушно корача стазом.

Ко је та жена, ни где та стаза води, не уме да оговори. Нестају између сенки Кју гарден парка, оних истих од којих дан плете порубе око стазе.

Прави баланс – 505

Каткад се каже “нула од човека“. Нула то не воли. Она је поносна.

Фибоначијев низ не би далеко догурао без ње. Обожава принцип симетрије. Наћи се између два броја као 505, рецимо, прави је баланс. Прави баланс, сложио бих се. Као слаткиш-бомбоне „505 са цртом“. Као моје фармерице Левис „505“. Или трамвај 505. Са том петстопетицом, с времена на време, одем до бара „Unlovable“ (несимпатичан), тамо у Дандас улици. Када се вратим пољубим жену.

Колико, пита? Само један, шапнем. Мислим, само по један мохито, са обе моје стране.

Па кад већ волиш 505, чух шапат, пољуби ме онда још по четири пута у сваки образ.

Тако то иде са мојом женом и са бројевима. Овим симетричним.

Mr. Sam Ching

Поприлично је сигурно да се Мр. Сам Чинг није оженио Канађанком да би добио визу. Поприлично је сигурно и да је сам дошао у време изградње Канадиан Пацифик Раилвеј (Тек је сваки 18-ти Кинез дошао са женом.)

Мр. Чинг је држао до себе. То је подразумевало да остане жив и здрав, са оних пар вештина самачког живота као што су кување и прање веша. Тако се са запада Канаде запутио ка месту где је сунце излазило из језера Онтарио, удаљено тричавих 4.000км, до Торонта.

Небројано је оних који су у неку руку задужили свет на овај или онај начин завршили у беди и забораву.

Мр. Чинг није урадио ништа од тога а није заборављен. Забележено је да је 1878 отворена прва радња - ручно прање веша - Sam Ching&Co. Изгледа да је ово био испробан рецепт да се преживи. Неку годину касније у граду је било, стотинак нових вешераја. Али хвала оде Мр. Саму Чингу.

Marathon – Маратон

Августовски дан се увукао у трећу недељу октобра. У Торонту, десетине блокираних раскрсница жутим металним оградама и полицијским колима на траси маратона. Из баште Амстердам брувери, Торонто острва обасјана сунцем, изгледају као гравура на сребрној плочи. Иза плоче је Америка. Удаљена је као кад бих препливао канал Ла Манш код Доверског пролаза.

А затим, онако мокар, још претрчао пут од Силбаша до Гајдобре и назад. За мене би то заиста био непоновљив спортски подвиг. Да ли је све уреду, прекиде ми мисао конобарица у црној хаљини. Да. Уствари, могао бих још једно три спид, пиво. И ако би сте могли да кажете…Носећи пиво, осмехнувши се љубазно је рекла: „Куча чести”.

И шапатом додала „Вот даз мин”? Како да преведем то, „кућа части”. Објасних да је то рецимо, нешто што одавно нисам чуо и чинило би ме сретним да то поново чујем. Остављајући јој напојницу помислих како је за срећу, потребан само мали напор. Мала новчана инвестиција, покаткад.

На улицама још увек…Skošjabank Торонто вотерфронт маратон.

Wоw – Бог те мазо

Ripli´s Akvarijum of Canada. Шест милиона литара воде са хиљадама врста риба и „морских плодова“.

Око мене вашарска гужва, не рачунајући оне који нас посматрају из воде. У стакленом тунелу, изнад, неколико ајкула. Иза се шуњају баракуде, ланцете, створења којима не желим ни име да знам. Покретни под нас води у други део акваријума. Медузе изгледају као водени слаткиши.

Вау, рекоше неки око мене. Бог те мазо, кажем ја. Какво водено богатство…

Они који су рекли вау, раздрагано, весело заузеше столице у Рипли кафеу да проведу остатак дана.

Онај што је рекао Бог те мазо, попио је кафу; прошао кроз лавиринт полица са сувенирима рибљег царства и свега у вези тога у Гифт шопу; пробијајући се кроз препун хол изашао на улицу прилично весео.

Задовољан што је од свих текућих и стајаћих вода одабрао базен за пливање.

Опуштеније је некако. Са само неколико милијарди бактерија. Навика, шта ли?

Down town at night – Стари град ноћу

Када дан одвуче сунце на другу страну у даунтаун уплови брод. Прекривен је маскирном мрежом звездане ноћи, ко зна када већ несталих звезда. Тајновит и бајковит. Брод је даунтаун. Чаролија за оне у граду.

Из даљине, тишина трепери у светлима јарбола и палубама брода. Пулсирају светиљке са сваким удахом времена. Све док печурке лампи на улицама, тамо на истоку, не изгубе сјај. У преламању јутарњег светла неприметно из града нестаје брод. Дан сада има нови план за даунтаун.

Gravity – Гравитација

Напољу је неколико минуса који се, заједно са свим осталим стварима, окрећу великом брзином око земљине осе. Али моја пажња је усмерена ка кухињи.

Прича се да је Њутн пре 330 година у једној забити електромагнетних сила пронашао гравитацију. Због његовог проналаска држим се у близини кухиње. Понашам се у складу са тим заједно са кухињском маглином, коју смештам у категорију мириса. Привлачим маглину мириса својом гравитацијом и постајем ваздушастији. Али не одлећем нигде. Законски сам везан за кухињу и њеном искривљеном времену и простору. Жена је објавила: „Ручак је готов“. Не знам да ли је то била директна последица гравитације. Заиста.

Joke – Шала

Дека, што се смејеш кад она тета дође код вас на кафу. Која, тета? Она тета што каже да је ставила карпет од вола до вола. А, то. Па само замислим како изгледа соба у којој су на два супротна зида постери вола а између њих црвени карпет. Она каже да је лајковала и хејтовала?

Хејтовала, то је као када се попнеш на врх планине па викнеш „хеј” а ехо ти одговори „хеј-хеј”. Па онда напишеш на фејсбуку:„Ја сам данас хејтовала”.

Лајковала је, значи да је била у Лајковацу. Лајковачком пругом. Има и песма о томе. Декааа, ти се шалиш са мном, рајт?

Миодраг Топић - Торонто