Шта је интеграција?

Рубрику «Мој живот у иностранству» пажљиво пратим од када је уведена. Већ сам се јавио с два прилога, а и коментарисао сам неколико текстова. Сматрам да је ова иницијатива «Политике Online» врло значајна за многе људе који живе у иностранству и у Србији. Пошто се већ 15 година бавим питањима интеграције и радим у установи која је за њу надлежна, решио сам да напишем нешто о том појму у односу на «аустријске странце», а поготову на наше људе овде. Могу, наравно, да говорим само о овдашњим искуствима, јер о другим земљама и њиховој ситуацији не знам много, мада знам да је и у Немачкој слично.

Да кажем одмах на почетку како гласи једна од прихватљивих дефиниција појма интеграција: «Интеграција је рад на успостављању једнакости права и шанси» (јер су обавезе, као што је плаћање пореза и поштовање закона већ аутоматски «изједначене»). Оно што се прећуткује јесте велика жеља друштва да странци «постану невидљиви», односно да се «утопе» у већинско друштво и прихвате његове норме и обичаје. Треба, такође, имати у виду да већинско друштво жели да задржи своје више позиције, тако да му здрава конкуренција није баш приоритет. Али интеграција је значајна упркос томе, јер доноси користи и домаћима и странцима. Морам да напоменем и то да је Аустрија мала земља и да је у неку руку природно да брине о свом даљњем опстанку, односно очувању идентитета.

За разлику од данашњег, аустријско друштво од шездесетих до деведесетих година прошлог века није скоро уопште водило рачуна о интеграцији, нити је предузимало систематске мере да је унапреди (курсеви немачког језика, преквалификација, информисање на матерњем језику за нове досељенике итд.). Сви су чврсто веровали у појам «гастарбајтер»: дође, одради своје, уштеди и врати се одакле је дошао да би своје место уступио неком другом «вољном сиромаху» из неке тамо заостале земље. Иако је један мислилац рекао «Позвали смо гастарбајтере, дошли су људи», то никога није занимало. Чак и када су видели да се ретко ко враћа и да им се школе «пуне» децом странаца, Аустријанци су и даље затварали очи пред том чињеницом и препуштали их саме себи.

У Бечу је данас од 1,6 милиона становника чак 31% (сваки пети) страног порекла, без обзира на то имају ли аустријски пасош или не. «Наши језици» (дакле босански, хрватски, српски) су (је) други језик по говорености не само у аустријском главном граду, већ и у целој земљи (скоро пола милиона људи). Када бисте, међутим, просечног Бечлију на улици питали којих је странаца у његовој земљи/граду највише, скоро сви би одговорили исто: Турака. Зашто је то тако?

Прво зато јер је наведена група «видљива», а друго јер «не жели да се интегрише». На основу којих критеријума Аустријанци процењују (не)спремност странаца да се интегришу? Првенствено на основу одеће код жена (марама, дуги мантили) а затим на основу «непристојно» високог броја деце (Аустријанке – ако их уопште имају – имају по једно, Туркиње просечно по троје). Та два критеријума доводе до закључка да њихове жене нису еманциповане, што значи да их мужеви «тероришу» и користе као «машине за рађање» како би повећали број припадника те вере. Ово последње мишљење заступају они који се плаше Ислама и не воле његове припаднике. Следећи најважнији критеријум «неинтегрисаности» је непознавање језика (чак и после 30 година непрестаног боравка), које Аустријанце (данас) дословно «доводи до лудила».

Зашто Аустријанци не мисле и о «нашима» слично? Они који су дошли шездесетих и седамдесетих година прошлог века као класични «гастарбајтери» данас су у пензији и имају унучиће. Некадашњи Југословени (у Бечу првенствено Србијанци, а међу њима опет прилично бројни «Власи» и Роми) су од самог почетка били изузетно цењени од Аустријанаца. Кажем цењени, а не вољени. Послодавци су, дакле, били задовољни радом наших мајстора («што оком види, то руком створи»), као и наших жена («вредне, поуздане, чисте, честите»). Свиђало им се и то што жене нису «затуцане» (вероватно последица декларативне изједначености мушкараца и жена у социјализму, али и одсуства вере), дакле иду код фризера и код гинеколога, па се «чак и разводе» (што је посебно важан знак еманципованости). Најважније је, међутим, било то што су били јефтина радна снага, што нису ништа знали, па зато ни захтевали. А зашто је било тако? Јер нису знали језик. На тим нашим људима (као и на Турцима) сити су се назарађивали разноразни мешетари (посредници за станове, кредите, папире, послове итд.), а преко њих наравно и њихови «шефови-Аустријанци». Још неке одлике наших људи посебно су годиле и годе Аустријанцима: не траже права, дакле «покорни су» и не интересују се за политику (што се не може рећи и за Турке, којих је два пута мање, али су више пута гласнији), дакле пада им на памет да «лобирају» или не дај Боже подржавају или сами оснивају партије.

Њихова деца и унучићи данас су, мађутим, прави Аустријанци, хтели то они или не. Иако су летовања или део детињства провели код баба и деда по србијанским и осталим селима, они су ипак већи део живота били у аустријском друштву и систему (основна школа, па онда најчешће занат, па посао – углавном механичар, фризерка итд., што је опет «друштвени успон» у поређењу са родитељском генерацијом и њиховим «бедним пословима»). Затим су се пооженили и поудавали (најчешће «својима», јер је «најслађа јабука из свог дворишта») и добили децу која углавном више не знају (или «само» не говоре) језик својих деда и баба, иако је «домовина» близу. Куће које су припадници прве генерације зидали деценијама у «домовини», одричући се свега, живећи у малим становима и путујући сваког викенда у комбију препуног грађевинског материјала зврје празне, а они су и даље у својим станчићима, да би «били близу деце» која ни не сањају о повратку у села својих предака.

Имамо, дакле, једну бројну генерацију првих гастарбајтера која је потпуно изгубљена између снова о пензији у својој кући у домовини и реалности живота у станчићу у земљи која их никада није прихватила, као што ни они њу нису никада осетили својом. Ту је онда генерација њихове деце, која је одрастала крај родитеља који не знају немачки (и којих је често морала «да се стиди» или да им преводи) и који су се често (оправдано) жалили на Аустријанце који их искоришћавају (неправедно отпуштају, не исплаћују плату, одмор и сл.). Та генерација и воли и не воли Аустрију, јер не зна шта да мисли. Трећа генерација (њихова деца) ће врло добро знати коме бар претежно припада, јер им родитељи често говоре још само немачки.

Интеграција, дакле, код горе описаних бројних припадника прве генерације гастарбајтера није успела. Они и «прави» Аустријанци остали су једноставно туђи једни другима. И то деценијама. Као пример успешно интегрисаних странаца могу се с друге стране навести босанске избеглице. Од 1992. их је у Аустрију дошло 90.000, од којих је 60.000 остало и то углавном у Бечу. Ови људи су дошли из «праве нужде»; не због финансијске ситуације или да би изградили кућу у домовини, него да би нашли уточиште, јер им је кућа уништена или одузета. Пошто је, дакле, био испуњен први услов за «савршену интеграцију» (да немају где да се врате, чак и ако желе), они су је муњевитом брзином савладали: научили немачки, «преписали» дипломе и сведочанства, нашли какав-такав посао и првом приликом узели аустријско држављанство. Данас у аустријским гимназијама учи велики број деце која се презивају на «-ић», што је до пре деценију и по била изузетна реткост.

Да закључим: ко зна немачки, тај може да прочита све што га занима, од кућног реда до уговора о стану или кредиту. Тај уме и да се побуни и да захтева своја права. Тај иде и на суд, ако су му она ускраћена. И то је «једанкост шанси». Очито је, на жалост, тако да се људи који своју земљу напусте из нужде туђој земљи прилагођавају такође само из нужде.

Они који скоро сваки викенд проводе «на точковима» и воде «живот клатна» немају интересовања за било какво уклапање у друштво у којем «само зарађују». Онај ко не разуме своју околину може у једном друштву да проведе и четрдесет година и да му оно не постане нимало јасније. Ако му није јасно како живе људи међу којима је, на који начин о ком проблему размишљају, онда му они остају вечно страни. Предрасуде бујају, неспоразуми цветају. То све, наравно, важи и за Аустријанце, од којих је ипак мало теже очекивати да науче језике и упознају културе свих бројних и врло различитих група странаца којима су окружени.

Ако, дакле, постоји, «формула» за интеграцију то је: одлука да се човек не врати (из нужде или својом вољом) + знање језика земље у којој је + интересовање за људе, обичаје и вредности у њој. (Право на критику се подразумева, али само ако се зна о чему се говори). Сви који пођу тим путем, имају шанси да им живот «у туђини» не буде «пакао», макар и по цену асимилације (потпуног утапања које никако не заговарам и које није нужна последица напора да се упозна друштво у коме се живи). Они који остају у својим тесним заједницама истомишљеника објективно не могу да очекују да ће их прихватити већинско друштво. И поред свих разлика у менталитету (једни «затворени и хладни», а други «отворени и топли») могуће је приближити се сваком народу и наћи у њему људе који вреде. Људи који учине овај напор себи и својој деци омогућавају бољи живот и будућност. И поред свих могућих пораза, вреди бар покушати.

Овим текстом не желим никога да подучавам, већ само да евентуално подстакнем дискусију о овој изузетно значајној теми, јер нам «ПолитикаOnline» свима за то пружа прилику. Надам се да ће и читаоци исправно разумети моју намеру и да ће се јавити прилозима о теми интеграције у њиховим срединама.