Како жуљају емигрантске ципеле

Мало по наговору Миливоја Џонија Илића, мало по инерцији живота, а мало због необично лепе авеније са дрворедом у средини, купио сам кућу у Алџестеру, приградском насељу Бризбејна и ту остао неколико година. Кратко да упознам станаре ове необичне четврти, али довољно дуго да их не заборавим.

Месецима сам покушавао да одгонетнем на коју београдску улицу ме подсећала Алџестер авенија, са бујним дрворедом вечитог зеленог лишћа суптропске климе Квинсленда, и нисам успео да се сетим.

Све је било на дохват. Тржни центар, дом здравља, апотека, ветеринар, ресторани, спортски терени. Све за живот је ту. У центар Бризбејна не мораш ићи, ма колико био леп Саутбенк са шеталиштем и туристичким појасом у делти реке Бризбејн. Иако сам већ имао солидну селидбену кондицију и даље ми је тешко падало.

Отварао бих горњи ормарић, последњи с леве стране у свакој кухињи, и упорно тражио шољу за кафу као у Београду, или излазио у двориште чудећи се како ме титрајем воде не поздраве океански таласи Бејсвотер залива, испод моје куће у Окланду.

Куће личе на куће, од тврдог су материјала, са широким двориштима, ниским крововима, и високим дрвећем, стаништем гавранова и врана на чије се несносно крештање морате навићи. Људи нису престајали да их терају а оне да галаме. Срео сам пуно станара моје и околних улица, али их нисам упознао.  

Након пар месеци све више сам сумњао да нисам залутао у круг неке шире геронтолошке, болничке четврти.

Зато нема ни вртића ни основне школе. Нико млађи од 60, вране и гавранови ујутру и навечер крену са својим хорским терором, а по дану хитна не напушта четврт. Ротациона светла и звук сирена, амбулантних кола, попуне празнину птичије галаме.

Уштеђевина им није утањила, али јесу кораци. И сви дотрајавају број корака који им је одређен. Комшију преко пута су одвезли и нису га вратили. Његов црни лабрадор, и сам успорио, данима је излазио на улицу, испред куће да види хоће ли се вратити, а ја сам излазио да видим ко је следећи.

Изнад моје куће, горе ка тржном центру, велика спратна кућа са комотном терасом до улице. Сваки дан на тераси седе њих двоје и картају. Тих разговор и смех једва допру до улице.

Касније су ми рекли да су ме по ходу препознали „да сам наш” и позвали. Бољу хармонију и лепшу старост нисам нигде срео. Живели су сами у великој спратној кући са четири спаваће собе, три купатила и два дневна боравка. Улицом су шетали усправни, с руком испод руке, а не верујем да су се и у кући раздвајали, да се не изгубе. Она је њега подсећала када треба узети коју таблету, а он је њој био потврда да је жива, задовољна и срећна и да требају једно друго.

Прво би ми обоје махали, па ме звали у кућу. Говорили су ми да имају добру кафу, јаку ракију и лепу унуку за мог сина. Кафа је била одлична, ракију нисам пробао, а лепа унука за мог сина је живела далеко. Нису ништа крили, ни пређених хиљаде километара, ни одавно осамдесету.

Пад у оближњем тржном центру је био фаталан по њу. Из болнице су је довезли само да је испрати бројна родбина, коју сам видео, јер сам морао отићи да га загрлим и да му изјавим саучешће. Флашу са ракијом, шећером и кафом, како је био обичај, оставио сам на празан сто. Био је други и другачији. Не знам да ли ме је и препознао, и ја сам њега једва.

Добро памтим а и белешке ми потврђују, после два месеца и он се угасио. Нисам знао коме да изјавим комшијско саосећање и саучешће. Прво су одвезли њега, па је трећи дан велики камион „Црвеног крста” одвезао ствари а четвртог је неки господин у тамном оделу и утегнутом краватом закључао кућу и отишао до бризбејнске суднице где су се рођаци већ узвртели на тестаментарном рочишту.

То су биле моје комшије и моји земљаци.

Са своје терасе имао сам леп поглед на планинске висове, шуму и пропланке „Маунт Тамбурина”. Са ограде поглед надоле у двориште Рона и Мари. Или се врте по великом цветњаку или седе за округлим баштенским столом у удобним фотељама. После доручка, којег су заливали кафом са млеком из неких великих шоља, Мари би дохватила новине и гласно читала Рону.

Читала је звонким гласом, упола млађим од њене биографије, коментарисала прочитано, али је њен гласан, грлени смех био магнет који ме је увек водио до ограде моје терасе ка њима.

У овој четврти смех је одавно атрофирао, као и у добром делу овог, чудног света који је неспреман улетео у 21 век. Слушајући здрави, чисти, звонки, весели и безбрижни смех Мари, све више сам био убеђен да треба нарезивати це-де са смехом, лекарски преписивати и на рецепт у апотеци га издавати. Рон седи, руке прекрстио на грудима, спустио главу и спава, а Мари не престаје да чита, коментарише и гласно се смеје. Сунце и обавезе су ме отерале а њих ништа.

На поздрав и питање:„Како си Рон”? Мирно је одговарао:„Још увек сам ту”.

Годинама, више од од 20 година, на бројним забавама посматрам и слушам наше. Ко у овим емигрантским ципелама није ходао никада неће сазнати колико оне, уз сав сјај и лепоту, могу и да жуљају. Ех, да људи хоће да памте, какве су се драме, куповином карте у једном правцу, одвијале пре доласка и по доласку прве, друге и треће генерације. Ако одеш, не ваља, ако останеш, још горе. Одлазак је бес умотан у тугу а останак, тугу у бес.

Прва и друга генерација као да носи осећај кривице што су отишле и чини се да се извињавају и онима од којих су отишли и онима код којих су дошли. Трећа ништа од тога. Не окрећу се уназад јер нису ниоткуда дошли, али су губитком језика дефинитивно асимилирани, изгубљени и отишли. Само понекад пристигну на рођендане родитеља, божијег сина или славску трпезу.

Гледам Гојка. Враћа се са пијаце с цегером. Унук трчи и виче:„Mom, grandpa brought apricot“ и чујем Гојков глас, да ли уморан или тужан:‚‚Кајсије, срећо дедина, кајсије“. Оно у шта сам сигуран, овде сви добро живе, а човек је (материјално) сиромашан само ако сам изабере да то буде.

Живећи неколико година у кварту честитих старина и ма колико се и сам повијао у ходу, попут њих, ни једног трена нисам помислио да је старост покуцала и на моје пенџере. Знао сам да је рано да се ‚‚Шарац усмери ка Ровинама”, али помало касно да правим нове успомене. 

На многа питања нисам нашао одговор, али ме више брине број и количина оних непостављених. Чика Радивоје, кога овде зову мудри, знао ми је на забавама рећи: „Синко за живот су ти потребне грабуље, да док имаш снаге, грабиш себи, али и виле да мало одвађаш и додајеш и другима. Тако се ваља. Уосталом, питај госпођу Милену, њено животно искуство и мудрост су ту за свакога.”

Потражио сам госпођу Милену која својих 87 носи са лакоћом, витална, отресита и увек спремна на разговор и лепу реч.

Она зна формулу мудрости и еликсир дуговечности и све тајне живота, посебно овде у иностранству, и ту тајну ће нам открити. Нешто се дуже и стрпљиво, љуљала на веранди своје куће. Нестрпљив, готово да сам поновио питање о суштини живота у емиграцији и шта је из њеног животног искуства најважније?

А она устаде лагано, али и одлучно. Позва ме у спаваћу собу. Шта ли је сад?

На ноћном ормарићу њеног супруга још је стајала његова урамљена слика и картон, подсетник са крупним, штампаним словима, читљивим и без наочала. Окрену се према мени, а онда прстом нанишани на текст и рече:„То је најважније у животу”.  Каза и ишета из собе још лаганије и тише.

Остави ме да сам и на миру прочитам текст: „НЕ ЗАБОРАВИ ДА МЕ ПОЉУБИШ ЗА ЛАКУ НОЋ”.

Лазар Ковачић - Голд Коаст, Квинсленд Аустралија    

Пишите намПоштовани читаоци, рубрика „Мој живот у иностранству” намењена је, пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?А наша адреса је  [email protected]Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама. Ваша Политика