Kako žuljaju emigrantske cipele
Malo po nagovoru Milivoja Džonija Ilića, malo po inerciji života, a malo zbog neobično lepe avenije sa drvoredom u sredini, kupio sam kuću u Aldžesteru, prigradskom naselju Brizbejna i tu ostao nekoliko godina. Kratko da upoznam stanare ove neobične četvrti, ali dovoljno dugo da ih ne zaboravim.
Mesecima sam pokušavao da odgonetnem na koju beogradsku ulicu me podsećala Aldžester avenija, sa bujnim drvoredom večitog zelenog lišća suptropske klime Kvinslenda, i nisam uspeo da se setim.
Sve je bilo na dohvat. Tržni centar, dom zdravlja, apoteka, veterinar, restorani, sportski tereni. Sve za život je tu. U centar Brizbejna ne moraš ići, ma koliko bio lep Sautbenk sa šetalištem i turističkim pojasom u delti reke Brizbejn. Iako sam već imao solidnu selidbenu kondiciju i dalje mi je teško padalo.
Otvarao bih gornji ormarić, poslednji s leve strane u svakoj kuhinji, i uporno tražio šolju za kafu kao u Beogradu, ili izlazio u dvorište čudeći se kako me titrajem vode ne pozdrave okeanski talasi Bejsvoter zaliva, ispod moje kuće u Oklandu.
Kuće liče na kuće, od tvrdog su materijala, sa širokim dvorištima, niskim krovovima, i visokim drvećem, staništem gavranova i vrana na čije se nesnosno kreštanje morate navići. Ljudi nisu prestajali da ih teraju a one da galame. Sreo sam puno stanara moje i okolnih ulica, ali ih nisam upoznao.
Nakon par meseci sve više sam sumnjao da nisam zalutao u krug neke šire gerontološke, bolničke četvrti.
Zato nema ni vrtića ni osnovne škole. Niko mlađi od 60, vrane i gavranovi ujutru i navečer krenu sa svojim horskim terorom, a po danu hitna ne napušta četvrt. Rotaciona svetla i zvuk sirena, ambulantnih kola, popune prazninu ptičije galame.
Ušteđevina im nije utanjila, ali jesu koraci. I svi dotrajavaju broj koraka koji im je određen. Komšiju preko puta su odvezli i nisu ga vratili. Njegov crni labrador, i sam usporio, danima je izlazio na ulicu, ispred kuće da vidi hoće li se vratiti, a ja sam izlazio da vidim ko je sledeći.
Iznad moje kuće, gore ka tržnom centru, velika spratna kuća sa komotnom terasom do ulice. Svaki dan na terasi sede njih dvoje i kartaju. Tih razgovor i smeh jedva dopru do ulice.
Kasnije su mi rekli da su me po hodu prepoznali „da sam naš” i pozvali. Bolju harmoniju i lepšu starost nisam nigde sreo. Živeli su sami u velikoj spratnoj kući sa četiri spavaće sobe, tri kupatila i dva dnevna boravka. Ulicom su šetali uspravni, s rukom ispod ruke, a ne verujem da su se i u kući razdvajali, da se ne izgube. Ona je njega podsećala kada treba uzeti koju tabletu, a on je njoj bio potvrda da je živa, zadovoljna i srećna i da trebaju jedno drugo.
Prvo bi mi oboje mahali, pa me zvali u kuću. Govorili su mi da imaju dobru kafu, jaku rakiju i lepu unuku za mog sina. Kafa je bila odlična, rakiju nisam probao, a lepa unuka za mog sina je živela daleko. Nisu ništa krili, ni pređenih hiljade kilometara, ni odavno osamdesetu.
Pad u obližnjem tržnom centru je bio fatalan po nju. Iz bolnice su je dovezli samo da je isprati brojna rodbina, koju sam video, jer sam morao otići da ga zagrlim i da mu izjavim saučešće. Flašu sa rakijom, šećerom i kafom, kako je bio običaj, ostavio sam na prazan sto. Bio je drugi i drugačiji. Ne znam da li me je i prepoznao, i ja sam njega jedva.
Dobro pamtim a i beleške mi potvrđuju, posle dva meseca i on se ugasio. Nisam znao kome da izjavim komšijsko saosećanje i saučešće. Prvo su odvezli njega, pa je treći dan veliki kamion „Crvenog krsta” odvezao stvari a četvrtog je neki gospodin u tamnom odelu i utegnutom kravatom zaključao kuću i otišao do brizbejnske sudnice gde su se rođaci već uzvrteli na testamentarnom ročištu.
To su bile moje komšije i moji zemljaci.
Sa svoje terase imao sam lep pogled na planinske visove, šumu i proplanke „Maunt Tamburina”. Sa ograde pogled nadole u dvorište Rona i Mari. Ili se vrte po velikom cvetnjaku ili sede za okruglim baštenskim stolom u udobnim foteljama. Posle doručka, kojeg su zalivali kafom sa mlekom iz nekih velikih šolja, Mari bi dohvatila novine i glasno čitala Ronu.
Čitala je zvonkim glasom, upola mlađim od njene biografije, komentarisala pročitano, ali je njen glasan, grleni smeh bio magnet koji me je uvek vodio do ograde moje terase ka njima.
U ovoj četvrti smeh je odavno atrofirao, kao i u dobrom delu ovog, čudnog sveta koji je nespreman uleteo u 21 vek. Slušajući zdravi, čisti, zvonki, veseli i bezbrižni smeh Mari, sve više sam bio ubeđen da treba narezivati ce-de sa smehom, lekarski prepisivati i na recept u apoteci ga izdavati. Ron sedi, ruke prekrstio na grudima, spustio glavu i spava, a Mari ne prestaje da čita, komentariše i glasno se smeje. Sunce i obaveze su me oterale a njih ništa.
Na pozdrav i pitanje:„Kako si Ron”? Mirno je odgovarao:„Još uvek sam tu”.
Godinama, više od od 20 godina, na brojnim zabavama posmatram i slušam naše. Ko u ovim emigrantskim cipelama nije hodao nikada neće saznati koliko one, uz sav sjaj i lepotu, mogu i da žuljaju. Eh, da ljudi hoće da pamte, kakve su se drame, kupovinom karte u jednom pravcu, odvijale pre dolaska i po dolasku prve, druge i treće generacije. Ako odeš, ne valja, ako ostaneš, još gore. Odlazak je bes umotan u tugu a ostanak, tugu u bes.
Prva i druga generacija kao da nosi osećaj krivice što su otišle i čini se da se izvinjavaju i onima od kojih su otišli i onima kod kojih su došli. Treća ništa od toga. Ne okreću se unazad jer nisu niotkuda došli, ali su gubitkom jezika definitivno asimilirani, izgubljeni i otišli. Samo ponekad pristignu na rođendane roditelja, božijeg sina ili slavsku trpezu.
Gledam Gojka. Vraća se sa pijace s cegerom. Unuk trči i viče:„Mom, grandpa brought apricot“ i čujem Gojkov glas, da li umoran ili tužan:‚‚Kajsije, srećo dedina, kajsije“. Ono u šta sam siguran, ovde svi dobro žive, a čovek je (materijalno) siromašan samo ako sam izabere da to bude.
Živeći nekoliko godina u kvartu čestitih starina i ma koliko se i sam povijao u hodu, poput njih, ni jednog trena nisam pomislio da je starost pokucala i na moje pendžere. Znao sam da je rano da se ‚‚Šarac usmeri ka Rovinama”, ali pomalo kasno da pravim nove uspomene.
Na mnoga pitanja nisam našao odgovor, ali me više brine broj i količina onih nepostavljenih. Čika Radivoje, koga ovde zovu mudri, znao mi je na zabavama reći: „Sinko za život su ti potrebne grabulje, da dok imaš snage, grabiš sebi, ali i vile da malo odvađaš i dodaješ i drugima. Tako se valja. Uostalom, pitaj gospođu Milenu, njeno životno iskustvo i mudrost su tu za svakoga.”
Potražio sam gospođu Milenu koja svojih 87 nosi sa lakoćom, vitalna, otresita i uvek spremna na razgovor i lepu reč.
Ona zna formulu mudrosti i eliksir dugovečnosti i sve tajne života, posebno ovde u inostranstvu, i tu tajnu će nam otkriti. Nešto se duže i strpljivo, ljuljala na verandi svoje kuće. Nestrpljiv, gotovo da sam ponovio pitanje o suštini života u emigraciji i šta je iz njenog životnog iskustva najvažnije?
A ona ustade lagano, ali i odlučno. Pozva me u spavaću sobu. Šta li je sad?
Na noćnom ormariću njenog supruga još je stajala njegova uramljena slika i karton, podsetnik sa krupnim, štampanim slovima, čitljivim i bez naočala. Okrenu se prema meni, a onda prstom nanišani na tekst i reče:„To je najvažnije u životu”. Kaza i išeta iz sobe još laganije i tiše.
Ostavi me da sam i na miru pročitam tekst: „NE ZABORAVI DA ME POLjUBIŠ ZA LAKU NOĆ”.
Lazar Kovačić - Gold Koast, Kvinslend Australija
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
