Сурови елитиста

Писао је, седамдесетих година прошлог века, књижевну критику за Политику. Тада су само најбољи критичари писали за наш најстарији лист: Џаџић, Палавестра, Мишић, Глушчевић, Михиз... Као припадник те старе и величанствене гарде, и Драшко Ређеп, ученик и следбеник великог Душана Матића, дао је изузетан и немерљив допринос афирмацији модерне уметности. Не чуди да је био у НИН-овом жирију (тада је овај недељник припадао Политикиној кући), у жирију у којем су заиста седели критичари, који је доделио награду двојици великана, Црњанском и Кишу.

Све што је вредело у српској и југословенској књижевности на време је уочио и безрезервно подржао. Сматрао је да критика, по стилу, језику, по комуникацији са читаоцем, не треба да заостаје за прозом и поезијом, да и она сама треба да представља врхунско штиво, посластицу за читање. Нико слаткоречитије, разбарушеније, маштовитије и заводљивије није писао о тако великим и озбиљним књигама од њега. Основна Драшкова теза јесте – мада је никад није експлицитно изрекао – да књижевност пишу најбољи за најбоље. У свом дугом критичарском послу Драшко је углавном био за најбоље, био је сурови елитиста.

Био је велики путник, тако да се његова есејистичка прича гранала, трагом му омиљеног писца Растка Петровића, широм Европе, од Париза, Лондона, Минхена, Мадрида, Варшаве па до незаобилазне Фиренце и Венеције. А кроз ту причу дефилује на стотине и стотине наших и страних писаца, сликара и филмаџија, познатих и мање познатих, међу њима понајвише оних с којима се Драшко дружио. Списак Драшкових пријатеља и познаника је импозантан, као да је његов дом у Ђирпановој 49 био железничка станица, у коју су непрестано пристизали путници из свих европских возова.

Ћирпанова 49 постаће и остаће наш најпознатији књижевни салон, после оног Матићевог у Београду. Иако отвореног, светског духа, Драшко се увек враћао својој Војводини, дубоко везан за њену масну земљу и плаво небо. Онда је разумљиво зашто се Милош Црњански, по повратку из емиграције, већ остарео, неповерљив према сваком, јер сумња да ће бити ликвидиран, отворио тада младом Драшку Ређепу, откривајући се у свом младалачком издању, као пргав и заједљив, али меланхоличан и утучен, као духовит и луцидан, али и са горким талогом одисејевске судбине у устима. Осим о Црњанском, Драшко је оставио лепе странице и о другим војвођанским писцима: Исидори Секулић, Мирославу Антићу, Жарку Васиљевићу...

Каже се да песници не старе. Драшко Ређеп је показао да и критичари не старе. А то је могуће само ако сте одавни, посвећени заљубљеник књижевности.